...undpun...

Пун (ову реч на овом месту требало би написати латиничним писмом, са стопроцентним учинком малих слова у њој: pun) заокрет. Сто осамдесет степени. Животиња се осврнула када је, најзад прошавши, сумрак уступио место тами. Потковица је остала у супротном углу слике.

Спојити сада, на овом месту ...undpun... управо овим речима, наизглед неспојиво.

Онима који уживају само у ноћима некада није лако објаснити да су створени и за дан. Зато је ту сумрак ...punund... са својим прелазима. Онима који уживају само у данима некада није лако објаснити да су створени и за ноћ. Иначе светлост не би имала смисла.

(уз слику: Kurt Schwitters - "Das Unbild")

18082011

Хановер

Лик с Месеца

Могао бих написати причу о лику који се повремено појављује на дну моје шољице. Кад сркнем мало кафе, погледа ме из талога. Само прогвири али га често, и поред његове маске, упецам.

При првим гутљајима није га било. Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао, или се само у талогу креће.

Елем, најпре коса, па чело, затим обрве и тако даље до врха носа, никада даље од тога. Од те тачке, као да спозна своју примећеност, читав лик почиње да добија непрепознатљив изглед, расплинут кружницама по неравној површини. Као лик насликан по вулканском терену. Као лик насликан на површини Месеца.

Гледам, да трепнувши не пропустим тај секунд плиме у коме се он најјасније може уочити.

Знам, свака осека вратиће га назад на његов Месец.

Неко, некада (6. део: Комадић ваздуха намењен нечијем длану)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Нека васионска тела имају прстен око себе, нека немају. Неко прстење има прсте које окружује, неко нема. Нечији прсти нешто држе, нечији не. Све је мутно осим слагалице око које се окреће свет.

До слагалице у центру допиру зраци којима се брани ухваћени плен. Или бар тако изгледа. Ухваћено сунце у облику слова, а можда је то само слово које светли, покушава да дође до речи, које беше у почетку. Убрано из крошње у даљини постепено расте: што ближе очима, ако је веровати древној легенди, то ближе слепилу.

Или то тако само изгледа, а у ствари је тек комадић ваздуха намењен нечијем длану, нечијој шаци која би га нежно чувала у себи. Не знајући поуздано да ли уопште нешто држи а без храбрости да, ширећи прсте,
то провери.

Заштићени од погледа, заштићени од додира. Ето. То су, такви су, одбрамбени механизми сунца.

које су ми боје очи

мене је неко кад сам био мали упитао које су ми боје очи, а ја нисам знао тај податак. и било ми је необично, како то да не знам које су ми боје очи, па вероватно свако зна које су му боје очи, само ја не знам. онда сам се замислио у покушају да се сетим, и рекао: црне. онда је тај неко, не сећам се више ко, само знам да је женског рода, рекао: погледај ме да видим. погледао сам и сазнао: не, твоје очи нису црне. кестењасте су. прво ми је било глупо што нисам погодио боју својих очију, па онда још мало глупо што ми очи нису црне а било би баш добро да јесу. па сам се онда замислио каква је то кестењаста боја за коју први пут чујем и прихватио је као добар опис нијансе мојих очију и од тада увек на то питање одговорим истом речју: кестењасте.

(јесен 2016.)

Неко, некада (5. део: Живот у свемиру)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

У једној кугли, такозваном васионском телу, постоји живот. Он, као вирус, путује у тој свемирској капсули, у потрази за условима у којима ће му бити омогућено да продужи сопствено постојање. У потрази је за временом, крстари кроз удаљене просторе брзином која му изгледа сасвим адекватно за такав поход, иако би та иста брзина деловала незамисливо бићима којима су насељена свемирска тела оптерећена силом гравитације.

Бића којима су насељена свемирска тела оптерећена силом гравитације већ су заражена, њихова тела већ су послужила као продужетак опстанка вируса преносивог у простору, омогућивши му на тај начин и толико жељени, споменут већ, опстанак у времену. Посматрајући то као некакву повратну услугу, бића која овај вирус запате сматрају се живим.

На длановима једне врсте живих бића, непознати и њима самима, исцртани су путеви, громовима уклесани портрети. Од силних удараца којима је подвргнута ова врста, настао је феномен који је одолео утицају вируса и отпочео да води свој сопствени живот, у тајанственим пределима ових бића. Ови предели могу се назвати душом, а појава о којој је реч музиком.

Не одолевши позиву у сфере настањене слутњама, некада је неко из ове врсте која још није изумрла написао: Нисмо то ми, то што живи. Живот је једино што опстаје. Иако у склопу једног наоко прозног текста, ове речи посвећене су опстанку и ширењу емпирије интензивнијег доживљавања свега проживљеног (па чак и онога што ту и не спада у општеприхваћеном смислу), познатог под недефинисаним именом: поезија.

Постоји љубав. Иако свеприсутна, има их који сматрају да их увек чека негде другде. И они, немирни, уместо да су део ње увек и где год их скитње одведу, тумарају у потрази за непознатим местом састанка с њом. У овом делу приче, остаће записано још само то да је музика праизвор записа, наоко прозног, који управо нараста слово по слово, реч по реч, и из реда у ред испуњава плодне њиве које му се откривају испод ледених белина бескрајно виртуелног простора који безуспешно покушава да буде хартија исписана мастилом рукописа из којег би се могао прочитати карактер онога који пише, као што би длан, који хиромантији нуди исто тумачење, а који је некада редовно био украшен мрљама од мастила могао припадати некоме ко, и на овакав начин пишући, бежи од виртуелности у оно што сматра правим животом, ма био он само последица вируса који је пронашао начин да посредством његове врсте продужи сопствено постојање. Тај длан, изникао као дрво из тамне рупе рукава, из којег се прсти као продужеци гранају у симбол сопствене врсте а не тек опстанка тамо неког вируса, у тренуцима једне зиме постојао је као каква-таква музика.

... сссссссссссссс...

Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нешто јој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивост тога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се у растреситости материје. Као да је предмет њене љубави могао исцурити кроз прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве је најтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише, производе звук ...сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишава после неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељене количине перлица између прстију тако да  хармонија потраје што дуже. Можда и не можемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утеху знамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурила кутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери.

Сонет о заједничком писању

У паралелама наших погледа

десно се око у левом, лево у десном,

као океан у своду небесном,

из којег лије киша, огледа.

Две невидљиве црте, два споја,

две линије утекле с дланова

из јаве међу боре из снова,

моја несаница и сненост твоја,

упредају се у кафу однету са стола

и чај до чијег дна још гутљај оста.

Две инспирације стале на пола

пута између океана и неба.

Две видљиве обале невидљивог моста

с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

Неко, некада (3. део: assbook)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Заронио сам. Иако је у мом телу било толико прозрачности да сам могао плутати изнад доње границе водене масе која ме је окруживала,
спустио сам се на дно и тамо остао.

Постоји ваздушни пролаз у камену. На његовом дну су трагови остављени у танком слоју снега који је ветар нанео. По тим траговима рекло би се да се ту недавно излежавао неки слон са сурлом испруженом према дебелом стаклу које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја. Слон се излежавао, човек је нешто трубио испред њега. Можда му је преко мегафона галамио на уво покушавајући да га дресира.

Поред дебелог стакла које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја, постављена је табла с необјашњивим описом мог бића, иако сам се и сам, управо због неописивости, препустио опуштању у води кроз коју пролази светлост. Табла је лажна, као и екран, и стена кроз коју пролази ходник који води до мене такође је лажна. Оно што на њој пише може, ваљда, послужити нечијој потреби да дефинише мишљу, али не и осећањима, свет по чијем дну оставља трагове у танком слоју снега. То би, ваљда, могло бити и сасвим довољно за опис на профилу у оквиру неког assbooka. У прилог томе додати фотографију која се може снимити
с друге стране пролаза.

О шарама на телу

Могао бих написати причу о шарама на телу. Јутарње дине и пирамиде потичу од изгужване постељине. ''Погледај,изнад врха је сунце!'' Греје нас осмех још нерасањених погледа. Далеке магле се разилазе и оштре ивице стварности просецају места за своје облике у њој. Рањиво бежећи од њих, при умивању избегавамо поглед огледала. Још мало крадемо на јави, макар за пустињске караване, још мало сна.

Семафор реге укуса

црвена

загрижена пршти

млевено стакло

међу зубима

вилицом својом постајем

млин

дробилица

стаклорезац

слаткорезац

жута

тражи од мене

да је мљацкам

да је лепим

и одлепљујем

да је сладим

својом слашћу

затварам очи

благо намрштен

од ње

али остајем будан

од ње

зелена

љути се на мене

из неког свог

урођеног разлога

леди мој дах

у том ледилу постајемо

још рањивије повезани

не може је угасити

ни вода

још је више љути

Неко, некада (4. део: Залеђени носорог)

(Фото- илустрација: Мина Радовановић)

А један мој пријатељ, носорог, тако се заледио.

Постоји нешто, као цвет трном прободен и окачен уместо поруке
коју је неко, некада, требало да спази и протумачи. То је у ствари он,
који се одважио да зарони и чека док му сопствени дах не саопшти како више нема времена за повратак на сопствени терен. Шта му је то требало, не умем рећи.

Постоји нешто као подметач, мало хеклано миље на којем је постављена фигурица у облику орла или неке друге птице која се спрема да полети
са свог гнездишта у врховима планина. То је у ствари он, одувек усхићен сновима о летењу.

Постоји нешто као острво, пусто острво на којем једна стена штрчи увис
и даје знак бродоломницима да могу ту окончати своје лутање, или неизвесно пливати даље у потрази за копном које се нигде на хоризонту
не види. И то је он, сам свој симбол, споменик крају лутања.

Посматрам поруке исписане на леду, покушавам читати слова исписана ваздухом као дахом заробљеним у њему. Тумачим и поруке исписане на таласима али тамо су само скициране шифре, рукопис грања дрвета под којим се још дуго могло излежавати у посматрању воде за време летњих дана. Напрежем очи да у прозирности призора видим што више могу, али запажам још само рогове јелена. Можда је њега хтео извући напоље,
тај мој добри пријатељ, носорог, што се заледио. 

Пустињска бајка

(Фото-илустрација: Ивана Манојловић)

Ноћу се пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре. Личе на куће хобита, заобљених облика и ушушкане у брдашца. Волим да замишљам како их је ту поставио Гауди; тако себе чашћавам илузијом да знам где се налазим, иако никада нисам био у Барселони. Тако се уживљавам у привид да сам ближе људима.

Људи живе у високим грађевинама које се, посматране с нивоа земље, њиховог подножја, надносе над њиховом децом попут древних џиновских бића док немилосрдно корачају гледајући у будућност мноштвом својих очију из којих избија светлост. Нарочито када се деца занесу на игралиштима док их не ухвати мрак, па онда стану између солитера и посматрају увис погађајући иза којег од мноштва светлих прозора  их чекају њихови родитељи.

Управо у том тренутку, када се деца враћају у домове својих родитеља с мислима о томе хоће ли их затећи насмејане или намргођене јер се касно враћају из игре, који је исти онај тренутак у којем се хиљадама километара далеко пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре, лежим и посматрам одразе светлости на таласастим површинама око себе. Заобљеност је пријатељски гостољубива, а удолине између дина тајновито призивају у тамне пределе из непознатих бајки. Све докле поглед досеже сматрам видљивим простором бајке чију представу гледам. Све што је иза тога припада замраченом простору позорнице који из неких разлога није намењен гледаоцима.

Лежим. И посматрам. С оне стране кулисе дође тек понека кретња, као покренута поветарцем. На сцени је у овом тренутку незанимљиви део бајке, намењен гледаоцима који спавају. На основу обриса кретњи с оне стране кулисе, могу само наслутити њихове снове. Али мени се не спава. Устајем, отресам зрна песка са себе и пружам руку у намери да подигнем завесу.

(септембар 2016.)

Као одраз на води

Нечујно се појавила тамо где је до пре неколико тренутака није било, 
на месту с којег је управо скинуо поглед упреден у недокучиве даљине блискости. Блискости, без обзира да ли се ради о пределима или особама. Појавила се и мировала, ћутала у месту као да жели да остане непримећена. Приметивши је, његов труд се упутио ка реакцији која би била као њен одраз на води, тек мало немирнијој. Јер било је пресилно да би се 
с толиким узбуђењем ушло у тако велики заокрет, не одати се 
у тако великој радости.

Мало пре него што се појавила причинило му се да га је пољубила у потиљак, али то ипак није била она, него она друга.

Овде и сад (О утоци)

Могао бих написати причу о утоци.

Кроз сво ово дрвеће један зрак пронашао је праволинијски пут
до мог ока. Рођени из сунца, стотинама секунди раније, сада проналазе смрт у мојим зенама.

Неко, некада (2. део: Сунчев лавиринт)

Када се облак претвори у воду, а ваздух окамени, плаво-бели хоризонт поприми неколико нијанси загасито зелене боје и сунце се спусти надомак утонућа у таласе у којима се огледају стене на којима се одражавају игре таласа. Тако се игра наставља кроз сва агрегатна стања.

Сунце по ваздуху прави лавиринт у којем покушавају да се снађу они који прихватају правила игре. I knew all the rules, but the rules did not know me...¹⁾ Неко, некада, можда покуша да уради нешто луцкасто и схвати да се, на пример, сасвим опуштено може кретати кроз зидове сунчевог лавиринта. Пролажење кроз његове зраке тада постаје неописиви ужитак.

Малопре записани придев, "неописив'', наговештава како би и ово описивање писањем требало да представља покушај да се прође главом кроз зид. Због тог покушаја, овај текст, ово опуштено кретање кроз зидове сунчевог лавиринта и опуштено уживање у томе, постаје ударац главом у стену 
на којој се одражавају игре таласа, и пад у воду на чијој се површини огледају стене. Тако се игра наставља.

__________

^{1) Eddie Vedder – ''Guaranteed''}

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Таласи. Чамац. Ноћ. Вео. Жена. Тама. Светлост. Риба. Облаци.

Таласи. Подупиру чамац тако да он ипак не тоне. Подупиру га нежним, смирујућим шапатом.

Чамац. У њему је заспао месец. Могло би се рећи и да је реч о банани остављеној да преноћи на дрвеном асталу, али то би већ било превише.

Ноћ. Ту и тамо извирује иза обасјаних делова, тек да нас подсети на присуство свог вела које нам набацује на очи. Као дете које се игра жмурке.

Вео. Попут продужетака трепавица с лица женске фигуре пада на њен видокруг. Тако сопственим мраком обасјава и део онога што ми видимо.

Жена. Окренута је лику који слути у тами. Привлачи је његова мрачна маска и израз на њој. На граници туге и зверског беса, он за њу представља неодољиви бол.

Тама. Пронашао сам је сишавши у пећину, ходајући за светлим камењем. Она је последње што су удахнули фосили које сам тамо срео.

Светлост. Дух фосила рибе са идејом о летењу, заустављене у пливању кроз стене. Згрчен у њеном последњем даху, наградио ме је својим причама.

Риба. Некада, можда, златна. На електрокардиограмском снимку рада њеног некадашњег срца јасно се виде обриси планина кроз које се сада приближила облацима.

Облаци. Поприште снова о летењу. Огледани у таласима, подупиру чамац тако да он, ипак, не тоне.

нећу

неки човек је покушавао негде да оде али није знао пут па је питао пролазнике и они су му рекли како да стигне тамо, један рмпалија га је наговарао да иде таксијем али човек који је покушавао негде да оде одговорио је да је свој аутомобил паркирао јер жели да хода, на шта је рмпалија у жељи да му покаже ближи пут кренуо на супротну страну од оне на коју је требало па је човек који је покушавао негде да оде хтео да га се отараси али није знао како да то учини све док га рмпалија није довео на један мали паркинг и повукао танки плави најлон који је у својству цираде био пребачен преко неког аутомобила и рекао ево, ово је мој ауто, можеш да се одвезеш њиме, остави га где год желиш, слободно. човек који је покушавао негде да оде поновио је како жели да прошета, а у вези рмпалијине понуде изговорио је: нећу

Неко, некада (1. део: Тамо свет тек почиње)

Неко је, некада, угледао нешто изнад облака.

И, мада би многи рекли да тамо заправо нема ничега, пожелео је да то нешто подели с другима. Да призор, који посредством чула вида претаче у дах, дахом у дух, пренесе у умове других. Да виде истим очима које су у једном тренутку угледале нешто, за шта би многи рекли да је ништа, и преселе своје хоризонте изнад облака.

Изгледало је као да тамо свет тек почиње. Да се још нема шта видети. Да се још нема где стати. Нити шта доживети. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Чврст ослонац одаје онога ко изван њега не уме постојати, као размажено дете које није желело то да постане, преварено, које су родитељи у најбољој намери лажима скривали од нечега што су сматрали забрањеном страном истине.

Пожелео је, тај поглед, да у душе других доведе нова агрегатна стања постојања. За почетак биће довољно да неко други, неко у чији ум се пресели призор додиром прста заустављен у времену, почне чистити снег у жељи да дође до земље на којој ће направити пут поред којег ће засадити дрво изнад којег ће лебдети облаци и повремено залити читав предео, учинивши га плоднијим. Уз напомену да тај неко други, када му је већ дато да барата са стварима и појавама које не примећује, неће поновити грешке својих предака, да ће подједнако користи имати од обе половине света.

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Врата међу облацима

Врата су се отворила. Нису била ни на каквом зиду. Пре би се рекло да су лебдела без икаквог ослонца. Лепа, дрвена, боје лепог дрвета. Осветљена у пуном колориту као и читава околина, околина саздана од облака.

И тако, отварају се. Та врата која лебде без икаквог ослонца. Видим да си то урадила ти. Стојиш с друге стране и радујемо се једно другом посматрајући се кроз оквир врата. Смејеш се радосно, осећам да то чиним и ја. Очекујем да уђеш. То би ваљда било логично кад неко отвори врата. Нарочито када се радује некоме кога види са друге стране.

Али не улазиш. Домахујеш ми руком да дођем ја код тебе. Не чиним то. Иако би то било логично. Нарочито када се радујем некоме кога видим
са друге стране.

на пример, дада

Неуништиви круг је разбијен и кроз његово небо нешто се румени. То се лептир огледа у њему разлажући боју својих крила.

Црвено је, на пример, свеска. Између њених корица неисписане странице призивају рукописе који, упркос очима жељним да се читањем покваре, одлећу наранџастим крилима.

Жуто је, на пример, креда. Обојени патрљак тако је пронашао фотографију спалу с нечије умрлице и предао је надлежној агенцији тутнувши је између докумената приложених за своју личну карту. Потом је нестао без трага, осим оног остављеног на сликама.



Хановер, 2011.
(уз слику: Kurt Schwitters - "Maraak Variation I")

Да је амбис не повуче

Кажем: Овамо. И кажем: Идемо овуда. Доле, према мору. Раније сам увек ишао тим путем сам. У ствари, то и није пут. То је стена поред мора са терасастим избочинама које могу послужити за одмарање и сунчање. Стена низ коју сам се спуштао и уз коју сам се пео више пута пре тога. 
До тада, увек, сам.

Она је одушевљена призором. Уочава опасности на путу, али је очарана и не поставља питања. Она воли авантуре. Усхићено, али ипак опрезно, 
са дозом страхопоштовања, прилазимо стени.

Постоји на прилазу један уски део. Један од најопаснијих, при првим корацима. Већ на укрцавању. Знам да је спретна. Носимо у себи довољно прибраности за читав тај подухват. Ипак, постављам своје руке и тело око ње, правим ограду, за сваки случај. Да је амбис не повуче. Ако је ово заиста сан, онда ће његово тумачење показати колико нежно је волим и чувам. Али и то да у случају њеног пада одлазим за њом. Могуће. Јер ако је ово заиста сан, све што јесте вероватно не мора тако и бити. Могло би се десити
и да полетимо.

Без изговорене речи

Необичан сан.

У ствари, било је у њему превише обичног за један сан. Стојиш, обучена сасвим обично, баш као јуче, и ишчекујеш наставак приче. Чекаш да кажем. Или чекаш да кажеш. Не знам ко је говорио пре тог тренутка, али жељно чекамо наставак приче. Стојиш, преда мном, себе не видим.

Али у сну нема ниједне изговорене речи.

Чекам. Да кажеш.

Или да кажем.

У тишини ноћи

Никада раније нисам комуницирао са радницом у кабини наплатне рампе на ауто-путу. Никада, до вечерас. Киша је престала да пада у тачно договореном тренутку, па сам могао отворити прозор и нешто пре него што смо се појавили у четвртастим оквирима једно наспрам другог. Тамо где се њој налазио осмех, мени је био заденут плазма кекс.

„Извини, која ти је то радио-станица?“

„Није радио. То је диск. Овај.“

Покажем јој омот диска. World of Flamenco. Spanish Passion. Помислио сам како ће сада тражити да причекам док овај наслов запише јер намерава да употпуни своју музичку колекцију. Па наравно. Кошуља са стилом, око врата марама, одмах се по изгледу видело да бисмо могли имати сличан укус. И тај осмех. Све на свом месту.

„Ја никада не бих слушала неку такву музику.“

Спустим омот у преграду испод плејера. Завршим причу тиме како се никад не зна шта се може заволети негде успут. Сажваћем кекс. Путујем сам. Враћам песму на почетак и додајем гас. Finita Imperio. Silencia en la noche.              

https://www.youtube.com/watch?v=QWnga3jWaoo&ab_channel=FinitaImperio-Topic

Надреални фото-албум (Предговор)

постојала је некаква идеја за роман, за овај роман, можда пре неколико сати, али у међувремену се сакрила негде у простору у којем се идеје играју, тако да сада више не пишем роман који сам желео него преписујем свој осећај о томе како се идеја о њему сакрила од мене, ту негде, довољно близу да бих поуздано осетио њено присуство, а опет довољно далеко да схватим како ми је у овом тренутку измакла оставивши за собом само своје остатке у виду записа и слика у којима расејани актери не знају баш најјасније ко су и шта ту раде, одакле долазе и куда ће даље, фрагменте од којих читалац треба да састави роман који је, због тога што се идеја о њему негде сакрила од мене, његовог аутора, остао ненаписан

Рећи много тога с мало речи

Због вас некада журим. Због вас, некада не стигнем тамо одакле сам кренуо. Још сам нешто желео рећи, много тога с мало речи. Али, како сада ствари стоје, ништа од тога. Као замену за њих, набацаћу неке недавне тренутке, расејаћу их да се можда претворе у приче које настају после читања ових редова. Ту је неки пут. Ту је асфалт, ту су светла, вештачка, туда људи пролазе. Негде у тој гужви, а опет некако изван ње, када смо остали сами, говориш ми, Ти си луд... Сасвим луд... Баш као ја..., после чега остајем потпуно сам у једном граду чије име овде не желим да наведем, у једној кући у којој ме увек приме, у које год доба дана или ноћи се појавио. Самцијат, и то ми у том тренутку, што је помало чудно с обзиром да се ради о мени, смета. Користим телефон, Хало. Ти си. Овде ја. Не спаваш? Знао сам. Ту сам. Долазиш? Добро. Важи. Чекам те. Видимо се. Доћи ће, ето, врло ускоро, закључујем из тог разговора, и нешто што је постало тешко биће лакше.

Нова девојка мог старог пријатеља

            Мој стари пријатељ има нову девојку која има обичај да хода гола по кући. Она ми, кад дођем код њега, отвара врата и ја не знам шта да мислим. Најпре помислим да сам наишао у погрешном тренутку и да сам сувишан. Али њена љубазна гостољубивост у којој не назирем нимало глуме сасвим је природна и ја у неком тренутку, пошто се појави мој стари пријатељ сасвим пристојно обучен, послушам њих двоје и уђем. У њеном понашању ништа се не мења, постајем свестан њеног обичаја који је за нас двојицу нешто сасвим ново и временом се привикавам, почињем да комуницирам с њом док се онај првобитни осећај сувишности сасвим претворио у свест о томе да сам ипак, као што су ми још на вратима рекли, добродошао, и то у правом тренутку. Комуникација тече сасвим природно, од неког времена ни за мене ту више нема ничег необичног, поносим се тиме што је за време нашег разговора гледам у очи, што нас у таквом односу обоје преплављује силним таласима ероса. Мој стари пријатељ, наравно, не показује да има нешто против тога, довољно смо добри да би неко унео било шта ружно у наше пријатељство. Само ми се у једном тренутку, на самом почетку њихове везе, брижно поверио у вези рачуна за струју које очекује у зимском периоду, јер она изгледа нема намеру да се обуче ни када падне снег. Али не бринем за њега, то су све, како и сам рече, слатке муке којима ће се некако наћи решење.

Сунце које је скувало себе

У посуди у којој је Сунце скувало себе изгорела је маса којој ту и није било место. Као смеса за палачинке заборављена од стране кувара у тренутку када му је можда зазвонио телефон. Као тесто настало сушењем смесе за палачинке. Заборављене од стране кувара. У тренутку. Када му је можда зазвонио телефон.

Жуто (сједињено са белим), излегнуће се у Сунце које је скувало себе. Огромни црви, та чеда лажне светлости, само су болест нестварних обличја у најфинијој тами. Жуто (сједињено са црним), излегнуће се у црве који под земљом чекају да постану нечије небо. Сићушно Сунце, та жива срж белине дана, иако их је родило на самрти, више им ништа не може.

Сенка особе која држи сенку апарата из које сенка телефонских импулса односи сенку његовог гласа у неки други свет стоји пред замагљеном белином и гледа у небо. Као пред новим рађањем, посматра црни свод над собом и срачунава проценат излечивости битисања под њим, зараженим црвљивом светлошћу. Телефонски импулси одлазе некуда својим, нама незамисливим, путевима. Некуда где ће неко, када му зазвони апарат, заборавити да доврши започети посао.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Доживљај из Темишвара

Могао бих написати причу о наизглед симетричној гравури. Не знам на каквом би предмету требало да пронађе своје место, на каквом комаду нечега, једино што знам јесте то да је угравирана у бакру или сребру. У случају да се ради о сребру, онда је оно већ потамнело од деценија, ако не и од векова.
            Може се спавати у једној тачки. Ја и спавам, исто као и када не чиним то, у више тачака. Ове ноћи, стотину пута, по минут. Можда и више стотина пута, док теби, паркираној на некој оближњој планети, истачу гориво. Ходаш по Сунцу, босонога, и то прија твојим стопалима. Сунце је у ствари, јављаш ми с ове стране ноћи, само мање хладно од своје околине. А ја помишљам, иако то не знаш јер то не изговарам, како смо и ми небеска тела, само што нисмо округли него помало разгранати. Нетипични, изговараш као да знаш шта од помишљеног прећуткујем. Да. И још, ако пустиш корење, постајеш, шта? Дрво.
            Не умем много да кажем о томе, због тога пишем.
            Будим се, с обе шаке испод десног образа. Отварам очи и, као у огледалу, угледам твој лик који спава окренут према мени, с обе шаке испод левог образа. У томе се састоји та симетричност.

Некоме лепа

Одлетео од тебе или не, бели лептир оставиће ти црне рукавице. Оне дубоке, до рамена. Да плешеш, одевена само у њих. И да таква, некоме још увек лепа, заводничким плесом заведеш себе.

Буди без бриге, нико на први поглед неће приметити трње по твојој кожи. Пољубиће те у лево раме и неће осетити на усни убод твоје жаоке.

Када се велики трн пробије кроз рукавицу, знак је да погледи су већ на другом месту. Кад занос преузме корман над заводничким плесом они се, мутни од пијанства, више не могу фиксирати ни у једној тачки. Рука на зиду знак је да своју плесну тачку настављаш у некој другој просторној димензији. Погледом тражећи некога коме си још увек непредвидива. 

Некоме још увек нова.

Некоме лепа.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Нема друге

ја будем ја

ти будеш ти

и нема друге

он нека само буде он

а она – она

једино тако и може

и јесте

па како буде

онако ће нам и бити

нема друге

Заспала је чекајући

Заспала је чекајући. С јастучетом иза леђа. Главе пребачене преко наслона кауча. У неки летњи месец. Врло вероватно, чим је заспала обнажена. И уснила како је испала из облака. Њена коса на благој промаји само што се не очеше о жице гитаре која стоји у углу собе. У оном углу иза кауча. Иза кауча на којем је заспала. Заспала чекајући.

Сањани облак налази се изнад главе несањаног коњаника. У зениту његове личности. Тамо одакле долазе конци марионете која је он. И тамо где њихови крајеви одлазе.

Додир жица њене косе и праменова гитаре већ се догодио. Само што она то не зна. То кроз сан до ње допиру звуци виолине. Оне коју је као девојчица однекуд имала у својим рукама. Однекуд, можда управо из овог сна. И на њој одмах почела да свира своје креације. Као девојчица. Од ваздуха и ума, од осећања и духа, ни од чега. Волела да се попне на пропланак и музиком дозива. Да импровизује уз хук, док дува јак ветар. Углавном сама.