Сава Дамјанов - Постмодернизам није (књижевни) злочин

            Књижевност се увек на неки начин односи према стварности: не само на реалистички начин, већ и кроз њено пародирање, мистификовање, митологизовање, фантастизацију и сл. Само, и ту ваља имати на уму да постоје различите стварности, или барем различити аспекти интегралне Стварности: зашто би, рецимо, стварност сна била мање реална од стварности политичких драма, зашто би љубав била мање релевантна од ''епохалних питања'', зашто би урбане митологеме једне генерације биле нестварније од тзв. велике Историје? (...) Наравно, о томе ће судити превасходно будуће генерације, а најпре они ''нови клинци'' који ће почетком XXI века креирати нову мапу српске књижевности и за које ће, надам се, данашњи постмодернисти показати више разумевања него што су га сами имали од стране традиционалиста.

(Сава Дамјанов - "Постмодернизам није (књижевни) злочин")

одјек

ако ипак закорачите о драга госпођице

са оне стене коју сам вам подробно описао

када сте у пламтећој жељи да се боље упознамо

тражили да вам приповедам о својим путописима

који нису стали у ону књигу због које сте ме толико заволели

на којој ми се придружио џиновски гуштер

док сам се сунчао далеко од људи или је то био сићушни змај

за којим сам после ушао у дубоку мрачну пећину на врху стене

учините то с музиком у себи препоручујем другу половину песме

о којој сам вам причао то је онај део када се песникове речи заврше

а песма и даље одјекује у полуакустичним просторима бића

и траје у висинама гласа које не дозвољавају пад

јер шта друго можете понети са овог света

осим музике коју сте осим љубави коју сте

као мирис меда у душу прикупили  

али најпре о тако вас молим будите вредни пре тог лета

јер већ сте на путу на којем смо се срели не узалуд

никако узалуд с дарованом приликом

да на овом свету препознамо рај и да га сачувамо

као што смо се и сами једно у другом препознали

да сачувамо себе од оног корака

од оног дела усменог путописа у којем су вам очи затрепериле

од чега другог него од препознавања или је то био сићушни добри змај

који ме је удаљио од литице и одвео у стену

на концерт пећинске музике слепих мишева и тамо нестао

да ме препусти перформансу у којем ми је спектакл светлосних зрака

показао излаз ка препознавању које ће нас сачувати

и довести једно другом у поново откривени рај

путем ненаписаних и оних других књига путописа

путем треперења у погледима изнад пећине изнад литице

долетети једно другом на висинама песме чији се текст завршио

а она одјекује и траје у нама далеко од људи

али ако ипак закорачите нека то буде баш та песма-путопис и онај њен део

који говори о путу што једино о једино може водити из раја

...eu só conheço

esse caminho

do paraísо...^*)

____________

^*) eu só conheço / esse caminho / do paraísо - ја једино знам / овај пут / из раја

стихови на португалском језику су из песме групе Madredeus - O Paraiso, аутор: Pedro Ayres Magalhaes

Ерих Фром - Умеће љубави (1)

            Читава наша култура заснива се на апетиту за куповањем, на идеји узајамно корисне размене. Срећа савременог човека састоји се у задовољству што га пружа разгледање излога и куповање свега онога што он може себи да приушти. Он (или она) посматра људе на сличан начин. (...) То што личност чини атрактивном зависи од моде датог времена, како у физичком тако и у духовном смислу. (...) Не би требало да нас изненади то да у друштву, у којем тржишна оријентација преовладава и у којем је материјални успех врхунска вредност, љубавни односи код људи следе исте обрасце размене који владају на тржишту робе и радне снаге.

(Ерих Фром - "Умеће љубави")

Опосум

Могао бих написати причу о звуцима у зидовима.

Најпре сам мислио да долазе споља. Није то мачак, мачак је ноћу у кући.
Не потичу ни од неког пса, не постоји толико висок пас. То су мишеви, или пре би се рекло, по корацима који се с плафона чују, пацови. Можда,
али вероватно не, опосуми.

Тако сам најпре мислио. Али касније се показало да је то ипак био опосум.

Куће се у Аустралији, кад се већ брзо на сунцу загреју, праве тако да се што пре и охладе: дрвене конструкције, са зидовима од плоча између којих је ваздух. Врхове оџака окреће ветар, ма колико благ, и та ротација преноси се на лагане елисе које хладе тавански простор. Свака соба има на зиду поред прекидача за светло још један, изнад сваког лустера налази се велики вентилатор. Кад су укључена оба прекидача, ствара се психоделична атмосфера са кружењем светлости и сенки по плафону, која тера на спавање раније него иначе.

Из зида поред јастука, испред носа (ако лежим окренут на десну страну), нешто загребуцка. Почешем и ја зид, са своје стране, у знак поздрава.

Лаку ноћ.

(2007, South Australia)

причам ти причу

            (по мотивима из народа)

момак и девојка

печена кокошка

грлили се

љубили се

све до пола два

немогуће

како крилима да се грле

могли су само да се наткриљују

и како кљуновима да се љубе

могли су само да се кљуцају

а и кокошке спавају

охохо пре пола два

па још печене

нема шансе

а у пола два

родили су мечку

купили јој звечку

причам ти причу

чим престали да се грле љубе

у моменту добили принову

и нису могли да је роде

могла је да је снесе

али мечку никако

и где да купе звечку усред ноћи

осим ако се не мисли

да су се грлили љубили по дану

ма нема шансоне

али шта ја ту да исправљам

кад не могу ништа да променим

чак и ако реше да престану бити

момак и девојка

што би неки рекли ''забављачи''

и ако реше да постану

муж и жена

што би неки рекли ''узимачи''

окрени-обрни

опет неки закон

непроменљивости материје

окрени-обрни

они заједно

и начисто загорели

муж и жена

кокошка печена

Казуо Окакура - Књига о чају

У религији, Будућност је иза нас.

У уметности, Садашњост је вечност.

(Казуо Окакура - "Књига о чају")

Галебови Месембрије (део)

Како је чудан, како је

смешан, како је тужан

овај дивни свет!

Михаил Епштејн - Надахнута баналност

            Све ми је даровано: и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа. Мене у себи нема.
            Осећати све своје биће управо као дар - и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.

(Михаил Епштејн)

Клупа на Месецу

Све је као у причи за децу.

Све просто да простије не може бити.

Једна клупа на којој нико не седи, нити

ће икада сести, налази се на Месецу.

Тај Месец има своје пределе:

брежуљке, своје небо и траву,

ал' нема никог да на обичну клупу, праву,

кад се умори седне, бар тако веле.

Кад све је тако, кад тамо нема

живота, дружења, и других чари,

коме је, тамо где увек све дрема,

пало на памет клупу да смести?

О, то су учинили месечари

у неком свом стању свести.

(2016)

Владета Јеротић – Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо

Човеков поглед уперен у даљину, када са обале мора гледа на пучину, са врха планине на околна брда и шуме, човеков поглед усмерен на другог човека, када га воли, када га пажљиво слуша, када хоће да продре у његову унутрашњост чудо је Божије, фасцинантан зов у непознато.

(Владета Јеротић – „Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо“)

Нови домети старинских телефонских апарата

            Некада су постојали фиксни телефони који су, када неко пожели да вас чује, производили карактеристичан звук. Ако бисте чули како се из нечије шаке зрневље, на пример житарице или нешто приближније бисерима, периодично просипа на поклопац шерпе, то би значило да треба да приђете апарату и подигнете слушалицу. Такви, старински фиксни телефонски апарати, звали су се једном речју: телефони.

            Неко вас зове, вас или некога од ваших укућана. Треба да подигнете слушалицу. И не само то: потребно је и да њена два краја распоредите онако како треба: један на уво, да бисте чули ко вас зове, и други испред уста, како бисте му одговорили. Спирални кабл, који слушалицу повезује с другим делом апарата, има свој домет који вам неће дозволити слободу кретања потребну за неке разговоре. На том другом делу апарата, из којег излази спирални кабл, налази се бројчаник са десет рупица, са по једним бројем у свакој рупици.

            Када желите да позовете некога телефоном, треба да знате његову комбинацију бројева. Онда редом гурнете прст у сваку од рупица са одговарајућим бројевима, и окрећете докле вам то дозвољава граничник; када прст удари у граничник, извучете га из бројчаника који се потом окреће уназад, све док се не врати у почетни положај. Када сте тако окренули све бројеве, чекате да се из слушалице чује сигнал који говори да тамо негде, где сте желели, неки други телефон звони. Потом, ишчекујете да чујете жељени глас.

            Понекад, телефон звони а нико се не јавља. То би значило да неко није код куће, или да не жели да се јави. Или да је неким случајем, можда смртним, онемогућен да се јави. Дешавало се и да централа пребаци позив на неки сасвим други број; и то би некада био разлог нејављања, или јављања неке сасвим друге, непознате особе. А понекад уопште не звони: док ишчекујете жељени глас, чујете само шум... Све док се, замишљени, не упитате где вас то централа пребацује:

у које даљине, када чекање толико траје.

Је ли тај далеки шум знак да се тамо негде неко већ јавио,

из толике удаљености да се његово обраћање, које се можда више

и не може свести на говор, чује као тихи неразговетни звук?

Понекад би се догађало и чудо:

повлашћено почињете да слутите тај онострано интровертни глас

до којег вас је одвела комбинација бројева који су се завртели с

бројчаником,

да разумете хор гласова свих оних који се у том тренутку не могу јавити

на телефон који звони негде у свемиру, попут зрневља,

на пример житарица или нечега приближнијег бисерима, просутог из нечије

шаке,

гласова онемогућених да се јаве јер им спирални каблови не дозвољавају

толику слободу кретања; и разумете тугу сваког појединачног гласа из тог

хора

чији се дах ори свемиром да до вас допре тихо и неразговетно, тугу

због тога што не можете чути оно што имају да вам саопште,

ни видети лепоту на сваком кораку. Нити доживети бескрајну љубав

која вам је дата.

*

звучна илустрација уз ову причу:

https://soundcloud.com/slavi-a-krsti/new-distances-of-vintage-telephone-ringing

Послови од користи (1): Брање трешања

Брали смо трешње. Са врха трудне крошње

вадили иза лиснатих паравана

у трену између кишних дана

прегршти бордо румене ношње

и њоме пунили посуде окачене о грање.

Олакшало је дрвету бреме

које нам оку рече и длановима да стреме

увис, врху, у благодетно брање.

А сваки плод што тупо лупио је у траву

постаде кокошији плен.

И сваки који звонко у кофу упаде

са зимницом ће у оставу.

А онај део дрвету остављен

однеће птице, ко зна где.

* (како да сагледам...)

како да сагледам све ово, боже, како да схватим то што ме ставиш усред ове лепоте без краја, осим да њено средиште нисам ја већ ти у мени...

Модне бубице

Ровац, покрај пања трске,

претрпео речи дрске;

испуца их мувљи тон,

а мета им беше он:

,,Бркови ти нису шик,

сад је други модни крик.

А ти, годинама исто...

Ооотвори се, модна писто!

Па и моја крила

што су црна била

сада су зелене боје.

Је л' да да ми добро стоје?...“

Те је такав, те онакав,

те је запуштено длакав...

Закључак је бедан:

ровац неугледан.

Тако вели мува,

па кад се испљува

да крилима маха

и оде без даха.

Примаче се ровац пању,

седе, све мислећи на њу,

па прогунђа, тужан:

,,Зар сам тол'ко ружан?

Па ако сам чупав,

ваљда нисам глупав.

Тело обријаћу,

ал' са главом шта ћу?

Треба да фризуру бирам:

коврџе да ондулирам

или да, на пример,

и ту ради тример?“

Разгрну се у близини трава

и ето ти из ње једног мрава:

,,Никад нисам срео ровца

који жели бити овца!

Знам ти стрица, прави то је

пример, понос врсте своје.

А ровчев синовац

треба да је ровац.

И ону мувару знам, што била,

те хвали своја зелена крила.

А та мода – не питај од чега,

потиче јој од крављих балега!

Да угодиш не би мог'о свима,

свако своје коментаре има.

И зато се не заноси,

него просто – буди ко си.“

Ноћне птице (12)

(фрагмент 12)

Ослушни. Јесу ли то птице? Као да их је неко узнемирио.
Више то није песма, пре је цик у ноћи прожет лепршајима крила
при полетању. Шта виде, какве призоре надлећу, када лете кроз мрак? Трење дневне светлости и отпор крилима ваздуха обојеног у црно
не могу бити исти. Ноћни ритмови су мирнији, успоренији, узбудљивији. Дневни жустрији, шаренији, и опет мирнији... Зато ослушни
и, када у теби одјекне, реци, јесу ли то птице.

(Раштат, април 2018.)

(Илустрација: Славиша Крстић)

Ноћне птице (10)

(фрагмент 10)

И ноћу. Када сви други људи у кући, уколико их уопште има, спавају, а ви због несанице или из неког другог, романтичног или филозофског, разлога останете будни и седнете поред отвореног прозора, можете чути умилно сетну песму ноћних птица. Кроз њу, која долази од најближе лоцираних птица, ускоро ћете разабрати и ноте оних удаљенијих, и погађати с којег би дрвета могле потицати, а кроз њих и звуке најудаљеније музике, од крилатих бића скривених у крошњама непознатог дрвећа. Када вам се чула изоштре и допрете до граница људског чула слуха, па евентуално зађете и иза тих граничних подручја у просторе хиперсензибилности, чућете: ствари око вас крцкају. Нарочито ноћу.

(Раштат, април 2018.)

На планети сунцокрета

Лако је. Потребно је само пронаћи идеално место у универзуму и запутити се тамо. Путовати на довољној дистанци од Сунца да би се родио живот. Пратити путоказе фреквенције таласне дужине двеју душа на којој ће се оне ћутке препознати. Приближити се раздаљини између два бића довољној за осмех. И препустити се необјашњивој блискости која ће уродити загрљајем.

...to the children who are asking to be born...

Вилијaм Блејк био би заведен облацима у овом свитању.

Овим интергалактичким постољем за споменик

неоствареном детињству поред којег без трунке интересовања

промиче риба. Тачније названо, то је игнорисање

у форми која у потпуности одражава месо, крљушт, слуз и одсјај,

материјал за прављење једног небеског издања рибљег бића.

 

Овде је реч о ономе што је поред. Слагао бих ако бих рекао

да никада до сад нисам писао о нечему што је поред,

али не желим да лажу речи које настају упоредо са својом сенком

после сна с леве стране. И сунце је овде поред, али оно није порив,

овде је нагласак тог поред-простора управо на огромном постољу

интергалактичких размера и ономе што он на себи носи.

 

Тим бићем, које румено на њему клечи

и пушта да се из клупка његове шћућурености

одмотавају чуперци ношени неким чудним ветром

којег је немогуће накалемити у неку од познатих ружа

јер не долази ни са једне од признатих страна света него извире изнутра,

усхитио би се овог јутра Вилијaм Блејк, и не само тим бићем

као појавом коју нам доноси с првим зрацима светлост новог дана,

него и његовим очајањем због сопствене немоћи да поправи неке ствари

као што су детињства која се никада нису догодила,

а они којима би се догодила већ су старицe и старци, прастари и офуцани,

од некога незнаног заборављени у бајци без њеног суштинског елемента,

очајањем које би можда и заличило на бес

када у себи не би носило стих из једне песме Ленарда Коена.

 

О црвеном у љубави

уврила ти крв узалуд посматрао сам ту чудну појаву

уврила у рђу нема ту рубина ни у траговима нестали су

када је после бисера на њих дошао ред посматрао сам

ту чудну појаву и како навире још више и како више нема рубина

то провлачимо једно друго кроз корозију сопствених мисли

и сада овом песмом излазим из читаве те приче

узалуд си љубоморна на моје риђе пријатељице

што наравно можеш и даље бити колико год то желиш

штета је да не уживаш онолико колико ти је дато

и да некоме ко би то могао с тобом ускраћујеш ужитак

ту сам ти увек да не дам ти оно расутих бисера

још увек читавих ту сам да уместо њима

погледима у тајности окитим твој мрак

за неке будуће дане увек ту да ненамерно

мада ни ненамерне ствари никако нису случајне

храним твоје незасите капацитете љубоморе

да ти кроз крв дођем у лик и оданде гледам

себе твојим очима онаквог какав нисам

нити сам икада био 

Деца јесени (2. део: Буђење с осмехом, жмурке са облацима.)

Недељно небо изнад Обле Главе. Храстова шума. Ведар јесењи дан. Треба ми мала колиба са огњиштем, да се пробудим насмејана. Да устанем и кренем у шетњу, знајући да никога нећу срести. Па да натенане загрлим сваки велики храст, и сваку свиленкасту букву, и да будем излечена, једном за свагда, од ове неизбежне градске самоће..

(Милица Дамјанић)

*

(Фото-илустрација: Милица Дамјанић)

*

Удахнем. Потом издахнем ваздух. Знам то. Тако удахнем мир
када се загледам у небо. Дубоко.

Тако то изгледа, на пример, недељом ујутру. Када, на пример, после скромног доручка одем у шуму, залегнем испод неког дрвета и загледам се у небо. На пример.

И онда размишљам. Да ли би небо било небо када у себи не би грлило облаке. И онда их видим. Сакрили се иза крошњи, као деца која се играју жмурке, скоро да их могу чути како се кикоћу. И онда се сетим: постоје игре које су лепе, постоје и оне које то нису. И онда, када зажмурим, у мени отпочне одбројавање. А када поново отворим очи, видим да више нису тамо где су малопре били.

Тако може бити недељом ујутру. На пример. Знам то. Удахнем. Потом издахнем ваздух. Баш тако удахнем мир када се загледам у небо. Дубоко. Толико дубоко да, и када издахнем, сав мир у мени остане.

(Славиша Крстић)

Скијашки скокови

Покушавам да гледам скијашке скокове као што сам то чинио у раном детињству. Неки човек се одважио, ухватио залет на стрмини и скаче с литице, с једне стране амбиса на другу. Не знам какав је његов однос с људима из његовог села, могло би бити да тамо важи за непожељног, и да представља неку врсту добровољног и храброг изгнаника. Ови његови можда су му прећутно саопштили да му неће учинити ништа ако скочи преко амбиса, па шта буде. Тај амбис иначе ту постоји управо због тог обичаја: ко доспе на другу страну, може слободно тамо да живи под условом да се не враћа у своје село. А ако не успе да досегне до друге обале ваздушног бескраја, шта да се ради, и то се дешава.

Они из другог села чекају да човек слети међу њих. Окупљени су у гомилу, на безбедној даљини од оштре ивице понора. Њихово узбуђење у оба исхода подједнаког је интензитета, само што је у случају трагичног приземљења оног човека некако тужније. Не превише, јер га нико од њих није лично познавао. Само, ето, тужно је гледати некога како при покушају да прелети провалију која зјапи под њим, не успева у свом храбром подухвату и упада у њу. А њихова радост, када је такав случај, више је уопштена: радују се због саме чињенице да човек, биће лишено крила, може прелетети амбис. 

У неколико тонова: Пут

До цвета? Само горе, право. Мораћеш код трна да скренеш. Лево или десно, скоро да је свеједно. Када га заобиђеш, онда опет само право. Пут је мало лош. Нестабилан, а незгодан за балансирање. Ако направиш грешку, може да заболи. И то јако. То јест, не "ако направиш", него "кад направиш".

Нема другог пута. То је тај, у недоглед. Јесте мало лош, али води ка добру. Кад стигнеш до цвета, чекају те неке друге замке. Само право горе, и пази да се не упецаш.