О женском потомку руже малог принца

О ЖЕНСКОМ ПОТОМКУ РУЖЕ МАЛОГ ПРИНЦА

- Р. М. Рилкеу -

Загледај се у планине. Још мало. Док сутон боји стене у наранџасто настани се у контрасветлу и пусти. Да се догоди. Шта год. Да ти, на пример, тама склизне низ плаву хаљину као тушем разливена. До земље. И да тамо настави свој ток, исцртавајући контуру за твоју сенку, и да тамо настави разливање у њој, пресликаној тобом. Попут недовршених листова бојанке у којој је своју вештину вежбала Смрт, док је још била дете.

            Те тамне нити мастила чине осенчену тебе одевеном у црни фрак. Довољно да се назовеш маестром мрака, тамним диригентом. Неко, у ове нити упецан, личи на ларву. Из које се ништа неће родити. Јер већ, учаурен и обешен за ноге, предуго виси. Као привезак о појасу. Модни детаљ. Но, толико. Туш се и даље слива.   

            И преко планина. Тамо где ти се поглед прелива у ишчекивању онога што је већ прошло. Иза твојих леђа, ван твог видокруга, путује даље астероид који би био идеалан као циљ нечега невидљивог што почиње у твојим очима. На њему седам фигура у црнини, ожалошћени потомци малог принца, стоје у месту а најрадије би се одлепили од тла и одлетели из те приче. Али не одолевају гравитацији.
             Из твога ума цвет, заливен последњом светлошћу дана, разливен трњем сенки, гута себе у мрак. Загледана у планине, и преко планина, залиј се и ти њоме, док ти још омогућава вид. И цветај даље, у мраку, ничији сну.

(Илустрација: Јована Кривокућа)

Амнезија

Френки. Нови надимак на који се одазивам. Било би добро саставити и нови си-ви, док се још присећам неких својих вештина. Идеалан тренутак за склапање нових познанстава са старим пријатељима. Подсетник: дати оглас. Тражим особу с којом бих се упознао ради поновног упознавања. У обзир долазе само досадашњи познаници и пријатељи. Моју адресу, број телефона и друге податке већ знате. Заинтересовани се могу јавити под шифром, али и пуним именом и презименом. Френки.

Иза огледала

Могао бих написати причу о кори шареног дрвета.

Посматрам фотографију. На њој је једно око. Сада, кад се загледам у њу, видим колико су опасне дубине у којима сам се нашао док сам је фотографисао. И тек сада, када их поново гледам, видим да још увек траје опасност мог постојања иза огледала у том оку. Тамо је бездан из којег још увек посматрам, тамо је свемир чији би ме океан однео кад ме не би задржавао поглед с друге стране.

Очи ти сузе, рекла си. И још: ,,Не могу дуго издржати овако.“ На камену је кора шареног дрвета спојила твоје очи с бодљикавим пужевима који су се упецали у мрежу линија на твом длану. ,,Личи на око птице.“ – додаћеш када будеш видела фотографију –  ,,Или неког живуљка. А небо је добило облик срца.“

И онда сањаш како те пребацујем с неког одрона на своју другу страну и све се, тамо где си до малочас била, руши и сурвава у бездан. Можда баш онај из којег сам снимио ту фотографију. ,,Од сада те водим свугде са собом. Не да ме увек спашаваш, већ да и ја тебе спасем када се нађеш у животној опасности.“ И, тамо где би неко можда питао за мене, представљаћеш ме као свог роба. И свог господара.

                                         

Осликавање зидова

Сликамо по зидовима. 

Моја је земља, њено небо. Моја ливада, њено све што из ње израсте.

Вода је из балона пљуснула на палету и прелила се на степениште. Осликавши површину зида која се налази с леве стране, Јована прелази на десну. Управљам поглед према њој и у правоуглом споју два степеника, урасло између травке која ниче из бетона и мало маховине, спазим малено бело дугме. Ко зна кад откинуто и ту испало, вероватно неком детету док је  пролазило туда. Можда у журби, гурајући се с другом децом док су заједно силазили или се пели степеницама према кабинету за ликовно. Дугме, некада бело а сада већ упрљано, с две рупице између којих се још увек налази кроз њих провучени конац. Више слојева, такође некада белог, конца. Између пет и десет. Толико пута је неко провукао тај конац кроз те рупице на том дугмету. Тако, да буде сигурно, да се не откине лако с панталона, кошуље или капута. 
                                                        
                                                                 *

Док слика егзотично воће с неке друге планете, каже да никада нисам пронашао детелину с четири листа само због тога што је никада нисам ни тражио. 
            ,,Не мари“ – одговарам – ,,једна је пре неки дан сама дошла до мене. До тог тренутка сам мислио да то не постоји у стварности.“

,,Никада пре тога је ниси видео?“

,,Нисам. Мислио сам да тaj четврти лист неко залепи у хербаријуму.“

,,Их.“

,,Мхм.“

Размишљам о томе како све то сматрам бајком, фантазијом којој можда и није место у демистификованој реалности. Такав доживљај сам имао пре неки дан кад ми је пришла и дала примерак четворолисне детелине који је тек убрала с оближње ливаде. Не знајући како, и да ли да у том тренутку одвајам бајку од реалности, ставио сам биљчицу у џеп кошуље а касније, стигавши кући, између корица своје књиге да тамо, заједно са својом телесношћу, пресује тај јединствени тренутак док не будем знао шта ћу с њим. Док не сазри до приче коју ћу написати о њему. Размишљам о томе, а кажем ,,Е, сад идем да је тражим. Да знаш. И видећеш.“ Кажем јој то ...триии... и чекам да овај запис приведем крају ...четирииии... и кренем у потрагу ...сад!

(03072015)