Иза огледала

Могао бих написати причу о кори шареног дрвета.

Посматрам фотографију. На њој је једно око. Сада, кад се загледам у њу, видим колико су опасне дубине у којима сам се нашао док сам је фотографисао. И тек сада, када их поново гледам, видим да још увек траје опасност мог постојања иза огледала у том оку. Тамо је бездан из којег још увек посматрам, тамо је свемир чији би ме океан однео кад ме не би задржавао поглед с друге стране.

Очи ти сузе, рекла си. И још: ,,Не могу дуго издржати овако.“ На камену је кора шареног дрвета спојила твоје очи с бодљикавим пужевима који су се упецали у мрежу линија на твом длану. ,,Личи на око птице.“ – додаћеш када будеш видела фотографију –  ,,Или неког живуљка. А небо је добило облик срца.“

И онда сањаш како те пребацујем с неког одрона на своју другу страну и све се, тамо где си до малочас била, руши и сурвава у бездан. Можда баш онај из којег сам снимио ту фотографију. ,,Од сада те водим свугде са собом. Не да ме увек спашаваш, већ да и ја тебе спасем када се нађеш у животној опасности.“ И, тамо где би неко можда питао за мене, представљаћеш ме као свог роба. И свог господара.