О женском потомку руже малог принца

О ЖЕНСКОМ ПОТОМКУ РУЖЕ МАЛОГ ПРИНЦА

- Р. М. Рилкеу -

Загледај се у планине. Још мало. Док сутон боји стене у наранџасто настани се у контрасветлу и пусти. Да се догоди. Шта год. Да ти, на пример, тама склизне низ плаву хаљину као тушем разливена. До земље. И да тамо настави свој ток, исцртавајући контуру за твоју сенку, и да тамо настави разливање у њој, пресликаној тобом. Попут недовршених листова бојанке у којој је своју вештину вежбала Смрт, док је још била дете.

            Те тамне нити мастила чине осенчену тебе одевеном у црни фрак. Довољно да се назовеш маестром мрака, тамним диригентом. Неко, у ове нити упецан, личи на ларву. Из које се ништа неће родити. Јер већ, учаурен и обешен за ноге, предуго виси. Као привезак о појасу. Модни детаљ. Но, толико. Туш се и даље слива.   

            И преко планина. Тамо где ти се поглед прелива у ишчекивању онога што је већ прошло. Иза твојих леђа, ван твог видокруга, путује даље астероид који би био идеалан као циљ нечега невидљивог што почиње у твојим очима. На њему седам фигура у црнини, ожалошћени потомци малог принца, стоје у месту а најрадије би се одлепили од тла и одлетели из те приче. Али не одолевају гравитацији.
             Из твога ума цвет, заливен последњом светлошћу дана, разливен трњем сенки, гута себе у мрак. Загледана у планине, и преко планина, залиј се и ти њоме, док ти још омогућава вид. И цветај даље, у мраку, ничији сну.

(Илустрација: Јована Кривокућа)