среда, 27. новембар 2019.

Из моје непосредне близине



Рођен као праунук, полако трошим урођене и стичем нове титуле. Троши се прошлост с једне стране, а прилази с друге,
из будућности. Две и по деценије је протекло од како је смрт једноруког солунца допринела престанку мог праунуковања,
а однедавно званично више нисам унук. С те стране, сада ми је остало још само звање сина, а с друге, у међувремену, постао сам отац. Између ова два, у мистичном простору и времену испуњеном тренуцима који су истовремено прожети очинством и синством, негујем оно што повезује све те животе, сву прошлост и будућност које носим кроз бескрај садашњег тренутка. Негде у благој топлини тог недокучивог простора, можда само мало светлости, можда тек вирус живота који захваљујући нама овостранима једини опстаје. Можда оно што зову Свети дух. Тек, из моје непосредне близине, од моје повремене животне сапутнице,
уз кратку плесну тачку на улици стигао је чудесни коментар
још пре него што је настао овај запис. Хтела сам да ти кажем
да никако не бринеш, пошто ћеш заувек бити мој чукунунук.



уторак, 12. новембар 2019.

Алесандро Барико - Пијаниста


И сад замисли: клавир. Дирке почињу. Дирке се завршавају. Ти знаш да их има 88, ту нико не може да те пређе. Нису бесконачне, дирке. Ти си бесконачан, унутар тих дирки, бесконачна је музика коју можеш да произведеш. Њих има 88. Ти си бесконачан.

(Алесандро Барико - "Пијаниста")



уторак, 5. новембар 2019.

писати песму



писати, са идејом да се напише песма,
без идеје о самој песми и инспирације, осим ако није она свакодневна,
без оне мистичне која нас запоседа у ретким тренуцима,
писати речи за којима нисам трагао кроз дивље честаре и прашуме,
речи које су саме пронашле мене
и пратити њихов ритам, њихову причу и поруку коју ми доносе,
мени и онима који ће после мене, њиховог првог читаоца,
читати ове стихове нанизане на бели конац
који нема почетак ни крај, читати ове речи које су ми свакодневно 
измицале,
читати и питати се како то да нам поезија свакодневно измиче,
то просто није могуће, ње нема толико да би се бацала тек тако
у бездане просторе изван белина хартије
које треба да из живота ушетају између корица књига
и с њима у собе, библиотеке, на полице
где троше своје постојање док их не открије предани читалац,
трагалац за неутољивом жеђи у којој се ужива гутљајем за гутљајем
доласка до свести о води која не постоји да би икада потпуно заситила 
жедне
већ само због тога да би им себе вечно примицала уснама
предајући се попут бесмртне драге њиховој крви
тонући у њих као да се у њима дави, бити стални чинилац тела им, живота,
и питати се: зар ње нема тек толико да тамо остане,
заглављена између корица књига,
или је заиста има и за трошкарење на говоранцију,
разбацивати се њоме о којој легенде круже, о којој свашта причају усменом 
прозом,
леком против смртности и сличним мистичним стварима, јер
становници ове планете проналазе у њој говор пророка,
док тек понеки знају да пророка има разних
и да је само потребна слобода за коју се није потребно борити
већ просто прихватити њено постојање,
без борбе која увек постане нешто друго у ручердама њихових пророка
на овој дивној планети на којој је бесмртност већ неизлечива али не и 
видљива
јер само за очигледним словима могу се кретати очи, за њима мисли
и говор, чијим се разбацивањем шире виђења у визије,
изгледати заглављен између корица предмета у полицама библиотека
још неописмењених док се питају зашто би им се очи преливале преко 
дупљи
узалудно наднетим над њихова истоветна поља
и као удављен у њима гледати у празно
као без крви, као бесмртник који има времена за узалудности,
за нечујно помицање уснама и померање прста по црним редовима на белој 
хартији,
чистој хартији у коју се могло умотати нешто што би некоме заситило глад,
нешто у чему би се могло уживати
и уз то преживети,
узалудно наднетим над истоветна поља док на све друго пуштају да пада 
прашина
и с њом прах из којег су и у који ће поново ушетати
као из празног хтети у празно
што је немогуће јер нема толико живота да сав се потроши на књиге,
на читање написаног
које као да нема почетак ни крај,
читати све те редове, такозване стихове,
и поруке које им доносе,
причу записану
речима које су саме пронашле неког
ко је, уместо да нешто ради, уместо да иде у лов по честарима шума,
као запоседнут био некаквом
инспирацијом, некаквом мистиком
која би, да је свакодневна,
заменила дан за ноћ и ноћ за дан
и читала ове речи, читала ову песму



(Фотографија: Данијела Глишић)