писати, са
идејом да се напише песма,
без идеје о
самој песми и инспирације, осим ако није она свакодневна,
без оне мистичне
која нас запоседа у ретким тренуцима,
писати речи за
којима нисам трагао кроз дивље честаре и прашуме,
речи које су
саме пронашле мене
и пратити њихов
ритам, њихову причу и поруку коју ми доносе,
мени и онима
који ће после мене, њиховог
првог читаоца,
читати ове
стихове нанизане на бели конац
који нема
почетак ни крај, читати ове речи које су ми свакодневно
измицале,
читати и питати
се како то да нам поезија свакодневно измиче,
то просто није
могуће, ње нема толико
да би се бацала тек тако
у бездане
просторе изван белина хартије
које треба да из
живота ушетају између корица књига
и с њима у собе,
библиотеке, на полице
где троше своје постојање док их не открије предани читалац,
трагалац за
неутољивом жеђи у којој се ужива гутљајем за гутљајем
доласка до
свести о води која не постоји да би икада потпуно заситила
жедне
већ само због тога да би
им себе вечно примицала уснама
предајући се
попут бесмртне драге њиховој крви
тонући у њих као
да се у њима дави, бити стални чинилац тела им, живота,
и питати се: зар ње нема тек толико да тамо остане,
заглављена
између корица књига,
или је заиста
има и за трошкарење на говоранцију,
разбацивати се
њоме о којој легенде круже, о којој свашта причају усменом
прозом,
леком против
смртности и сличним мистичним стварима, јер
становници ове
планете проналазе у њој говор пророка,
док тек понеки знају да пророка има разних
и да је само
потребна слобода за коју се није потребно борити
већ просто
прихватити њено постојање,
без борбе која
увек постане нешто друго у ручердама њихових пророка
на овој дивној
планети на којој је бесмртност већ неизлечива али не и
видљива
јер само за
очигледним словима могу се кретати очи, за њима мисли
и говор, чијим
се разбацивањем шире виђења у визије,
изгледати
заглављен између корица предмета у полицама библиотека
још
неописмењених док се питају зашто би им се очи преливале преко
дупљи
узалудно
наднетим над њихова истоветна поља
и као удављен у
њима гледати у празно
као без крви,
као бесмртник који има времена за узалудности,
за нечујно
помицање уснама и померање прста по црним редовима на белој
хартији,
чистој хартији у
коју се могло умотати нешто што би некоме заситило глад,
нешто у чему би
се могло уживати
и уз то
преживети,
узалудно
наднетим над истоветна поља док на све друго пуштају да пада
прашина
и с њом прах из
којег су и у који ће поново ушетати
као из празног
хтети у празно
што је немогуће
јер нема толико живота да сав се потроши на књиге,
на читање
написаног
које као да нема
почетак ни крај,
читати све те
редове, такозване стихове,
и поруке које им
доносе,
причу записану
речима које су
саме пронашле неког
ко је, уместо да
нешто ради, уместо да иде у лов по честарима шума,
као запоседнут
био некаквом
инспирацијом,
некаквом мистиком
која би, да је
свакодневна,
заменила дан за
ноћ и ноћ за дан
и читала ове
речи, читала ову песму
(Фотографија: Данијела Глишић)
