Овим
интергалактичким постољем за споменик
неоствареном
детињству поред којег без трунке интересовања
промиче риба. Тачније названо, то је игнорисање
у форми која у потпуности одражава месо, крљушт, слуз и одсјај,
материјал за
прављење једног небеског издања рибљег бића.
Овде је реч о
ономе што је поред. Слагао бих ако бих рекао
да никада до сад
нисам писао о нечему што је поред,
али не желим да
лажу речи које настају упоредо са својом сенком
после сна с леве
стране. И сунце је овде поред, али оно није порив,
овде је нагласак
тог поред-простора управо на огромном постољу
интергалактичких
размера и ономе што он на себи носи.
Тим бићем, које
румено на њему клечи
и пушта да се из
клупка његове шћућурености
одмотавају
чуперци ношени неким чудним ветром
којег је немогуће
накалемити у неку од познатих ружа
јер не долази ни
са једне од признатих страна света него извире изнутра,
усхитио би се
овог јутра Вилијaм Блејк, и не само тим бићем
као појавом коју
нам доноси с првим зрацима светлост новог дана,
него и његовим
очајањем због сопствене немоћи да поправи неке ствари
као што су
детињства која се никада нису догодила,
а они којима би
се догодила већ су старицe и старци, прастари и офуцани,
од некога
незнаног заборављени у бајци без њеног суштинског елемента,
очајањем које би
можда и заличило на бес
када у себи не би носило стих из једне песме Ленарда Коена.
