Нешто пре твог првог рођендана пошао сам у школу.
Све мачје очи, створене не да гледају већ да их виде,
нису ме сачувала од уличне кориде.
Ударац аутомобила означио је крај сваком болу.
Али, из клиничке смрти понекад се буди.
Бол је тада јача, а свест богатија за још једну лепоту,
ни близу онима какве се срећу у клиничком животу
за који грчевито се држе људи.
Да нисам имао то искуство
ови дани били би далеко страшнији,
изгубљени, пуни невере и крти.
То што сам некада био несташнији
сада ми открива твоје присуство,
за твој први рођендан после смрти.
18092011
Када би нам, уочи Дана Републике,
учитељ напоменуо да сутра у школу дођемо са пионирском капом и марамом, увек ми
је стварало осећај као да сам оптужен за неку кривицу. У исто време, свест о
томе да нисам крив суочавала се с наметнутом кривицом која се није могла
исправити. Наиме, једина ситуација која је омогућавала да те тада не прогласе
Титовим пиониром, била је: не бити жив. А у данима пред 29. новембар те године,
као седмогодишњак, у игри сам истрчао пред аутомобил који ме је ударио, и неко
време након тога био клинички мртав. Из тог разлога, у првом разреду основне
школе пропустио сам прославу државног празника када су моји вршњаци постајали
пионири и када су им свечано додељиване адекватне капе и мараме. У наредним
годинама, на школске прославе Дана Републике долазио сам без капе и мараме и
једва чекао да церемонија прође, да се препустим слободним данима.
Искуство те саобраћајне несреће
је посебна прича, али њен најважнији део говори о постојању душе и у тренуцима
када други оплакују беживотно тело. Посматрао сам све то однекуд одозгоре,
покушавајући да успоставим комуникацију са живима, али узалуд, јер сви су
гледали доле, на улицу, у тело. Исто то искуство било ми је од велике помоћи
касније, јер без њега не знам како бих преживео неке тужне дане.
Иако недовршена, ова тешка песма
коју данас објављујем на блогу, писана пре 11 година на Мајин рођендан, вођена
је том идејом.)
