Данас сам издвојио неке Пакове
плоче за слушање. Није да га нисам слушао протеклих година, јесам. Ту су
компакт дискови, You Tube и остале могућности, знатно бројније и приступачније него
некада. Али данас нимало није било свеједно. Данас су то морале бити плоче,
управо и без грешке могу рећи лично оне
плоче које смо слушали некада, у једној
малој соби крцатој музиком и књигама.
И одмах видим Радуна који узима
гитару и загрева се за пробу свирајући прву ствар са плоче: Tani. Касније је са
поносом скидао и Entre dos aguas, Reflejo de luna... Познајем неке гитаристе
код којих је Пакова музика будила толику љубомору да после слушања његових плоча нису могли да узму
гитару у руке, али нама је значила свакодневно слављење живота и неисцрпну инспирацију
за пројекат Timeless.
Два пута сам био на Паковом
концерту. Два пута, са две драге душе. Осећај ми говори да ме је због тога вест
о његовој смрти данас толико погодила. У паузи првог концерта смо се смејали од
чисте љубави и среће. На другом концерту, петнаест година касније, било ми је веома
тешко јер сам се пред сам његов почетак суочио с једном животном истином. У оба
случаја, звуци који су потицали из Пакове гитаре проналазили су своје место у
мојој души, испредали из мене осећања и упредали их у своје акорде.
Данас ми је стигла порука у којој
пише: Напиши нешто о другарству и Паку, уПакуј причу :
) Тако је, иако би се све што бих у овом случају могао написати свело на
једну реч, Хвала, због пријатељства које
је навело једну трећу драгу душу да ми пошаље овакву поруку, дошло до настанка
ове приповести.
