...undpun...

Пун (ову реч на овом месту требало би написати латиничним писмом, са стопроцентним учинком малих слова у њој: pun) заокрет. Сто осамдесет степени. Животиња се осврнула када је, најзад прошавши, сумрак уступио место тами. Потковица је остала у супротном углу слике.

Спојити сада, на овом месту ...undpun... управо овим речима, наизглед неспојиво.

Онима који уживају само у ноћима некада није лако објаснити да су створени и за дан. Зато је ту сумрак ...punund... са својим прелазима. Онима који уживају само у данима некада није лако објаснити да су створени и за ноћ. Иначе светлост не би имала смисла.

(уз слику: Kurt Schwitters - "Das Unbild")

18082011

Хановер

Лик с Месеца

Могао бих написати причу о лику који се повремено појављује на дну моје шољице. Кад сркнем мало кафе, погледа ме из талога. Само прогвири али га често, и поред његове маске, упецам.

При првим гутљајима није га било. Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао, или се само у талогу креће.

Елем, најпре коса, па чело, затим обрве и тако даље до врха носа, никада даље од тога. Од те тачке, као да спозна своју примећеност, читав лик почиње да добија непрепознатљив изглед, расплинут кружницама по неравној површини. Као лик насликан по вулканском терену. Као лик насликан на површини Месеца.

Гледам, да трепнувши не пропустим тај секунд плиме у коме се он најјасније може уочити.

Знам, свака осека вратиће га назад на његов Месец.

Неко, некада (6. део: Комадић ваздуха намењен нечијем длану)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Нека васионска тела имају прстен око себе, нека немају. Неко прстење има прсте које окружује, неко нема. Нечији прсти нешто држе, нечији не. Све је мутно осим слагалице око које се окреће свет.

До слагалице у центру допиру зраци којима се брани ухваћени плен. Или бар тако изгледа. Ухваћено сунце у облику слова, а можда је то само слово које светли, покушава да дође до речи, које беше у почетку. Убрано из крошње у даљини постепено расте: што ближе очима, ако је веровати древној легенди, то ближе слепилу.

Или то тако само изгледа, а у ствари је тек комадић ваздуха намењен нечијем длану, нечијој шаци која би га нежно чувала у себи. Не знајући поуздано да ли уопште нешто држи а без храбрости да, ширећи прсте,
то провери.

Заштићени од погледа, заштићени од додира. Ето. То су, такви су, одбрамбени механизми сунца.