Неко, некада (6. део: Комадић ваздуха намењен нечијем длану)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Нека васионска тела имају прстен око себе, нека немају. Неко прстење има прсте које окружује, неко нема. Нечији прсти нешто држе, нечији не. Све је мутно осим слагалице око које се окреће свет.

До слагалице у центру допиру зраци којима се брани ухваћени плен. Или бар тако изгледа. Ухваћено сунце у облику слова, а можда је то само слово које светли, покушава да дође до речи, које беше у почетку. Убрано из крошње у даљини постепено расте: што ближе очима, ако је веровати древној легенди, то ближе слепилу.

Или то тако само изгледа, а у ствари је тек комадић ваздуха намењен нечијем длану, нечијој шаци која би га нежно чувала у себи. Не знајући поуздано да ли уопште нешто држи а без храбрости да, ширећи прсте,
то провери.

Заштићени од погледа, заштићени од додира. Ето. То су, такви су, одбрамбени механизми сунца.