Мелодија почиње тихо и стидљиво,
као да излази из шкољке. Као да је тамо негде спавала вековима. Као да је тамо
негде сањала сан који је трајао дуже него што је живела.
Тако се и шири, тихо и стидљиво. Да
досања остатак дана, у њему да се нерасањена креће неодвојива од спиралног
трага који ју је дотле допратио, неодвојива од спиралне путање која се пред њом
простире, да по њој ходећи досања остатак дана. Да, ходећи по њој, досања остатак
сопствене јаве.
Пред њеним полуотвореним очима
титрају беле дирке и она, већ на почетку од тог титрања уморна, помишља како је
свеједно хоће ли се, када их ко додирне, нешто уопште чути. Ипак, као да јој је
стало до хармоније, коју тражи радије тишином него ризиком додира што га у њој
покреће поглед на црне дирке. Јер црне дирке пред њеним полузатвореним очима
играју као врхови кратких бодежа, ту скривених у ишчекивању ожеднелих нерава испод њених ноктију, жељних да је дисхармоничном и вриштавом буком, у случају да
положи прст на неку од њих, заувек пробуде.
Но она још није ни близу толико
будна да би била стварна. Суочава се с тим сазнањем у тренутку када пожели да
утврди због чега дирке клавира пролазе кроз њене шаке. Проверава то
покушавајући да једну положи на дирке а другом тражећи нешто иза себе. Неко
упориште у стварности, нешто што није нематеријално, било шта, можда зид, можда
утикач у зиду. Увиђа да још није толико будна да би имала шаке.
Можда би, на крају приче, требало
да се присетим како се ипак ради само о једној мелодији, однекуд долебделој до мене.
Одсвираној на нечијем неисправном инструменту. Коју чак и не желим поново да
чујем.
(Илустрација: Јована Кривокућа)
