У неколико тонова: Три шишмиша

 

Једна је жена певушила своме детету некакву песмицу о слепим мишевима. Као, било их је три, и они су као трчали, бежали од неког, шта ли. Углавном, мени ту ништа није било јасно. Не због тога што нисам разумео језик на коме је она ту песму певала. Више због недостатка детаља. Није ми било јасно да ли је уопште реч о шишмишевима. Руку на срце, о њима и није било речи: нити су летели, нити су висили наглавачке о реповима као што то иначе раде. А мени је било глупо да питам о чему се ту ради.

Тако, изгледа да та песмица и није била о шишмишевима који лете и висе наглавачке о реповима, као што то иначе раде. Нити је то ова прича.

Томаш Ружицки - Анђео

 

Радим у сну. Устајем и излазим, тротоар је прекривен

светлим наносом. Улазим тамо, док она спава, и узимам је

онакву каква јесте; полеђушке, на стомаку или згрчену и тада се

покрећу зидови, намештај, а напољу улица, и даље, све док не осети

све нереалне ствари, како теку они милиони речи, оне невероватне

слике које почињу тихо да круже, ах, и да је испуњавају.

 

Тако радим сваке ноћи, све време невидљив. Затим седим и гледам,

како покреће очне капке и како јој прсти подрхтавају.

Чак знам и шта види, када почне да плаче.

 

Ах, радим у сну, волим је у сну. Сваке ноћи остављам

у њој све, очекујући дете. А после се враћам истим улицама,

све је статично, куће, дрвеће и тако даље. А на кожи

имам светао нанос. Када чујем да се буди вичући,

тада знам да оно неко други ради на јави.

 

(Превод: Бисерка Рајчић)

Повремени загрљаји, повремени растанци, свевремена путовања...

Повремено би ме неко загрлио, као пред растанак са мном. А немам појма због чега. Додуше, свој живот ионако доживљавам као путовање, сваки корак свог живота. Можда су сада то исто тако схватили и други. Пријатељи, родбина, па чак и понеко од познаника које знам сасвим површно. И када стојим у месту, путујем. Тако сам негде успут начуо како на прославу рођендана једног дечака долази песник који је и мени најавио своју посету.

„Извините, да ли то говорите о Младеновом доласку?“

„Ма да. Навалило дете. Само тај Младен да дође у суботу... Знате који Младен?“ 

И када обедујем, ја путујем. И у својој кухињи.

„Знам, наравно.“

„Ето. То му је битно, битније од торте. Неће дете кловна, хоће песника. Видео га у некој емисији на тевеу и одушевио се. Једва смо га нашли...“

Тако сам, могло би се рећи сасвим случајно, од човека којег раније уопште нисам познавао начуо нешто, негде где су нам се путеви за тренутак укрстили. У димензији путовања у којој раскрснице могу да постоје свега неколико секунди у пуном светлу, да настану изненада и да их потом више никада не буде. И зато нема смисла растајати се на свакој од њих. Баш као кроз живот, тако и пре и после њега, путујем. На таквом путу се може схватити и то да је загрљај више од растанка. У неком случају. Можда су сада то исто тако схватили и други. И када спавам, путујем.

 

Негде на Земљи (1)

(Фото-илустрација: Миодраг Мајсторовић)

Ко је први који је замахнуо руком? Из чије шаке је засејана прва пшеница 

да клија и полегне при првом налету ветра? Ветар је ту био и од раније,

али за прву биљку која се устремила ка небу, држећи се и даље чврсто

за земљу, био је то први ветар.

Из исте шаке излетело је и јато птица. Водило је битку с висинама, с ветром који је тамо горе био много јачи, и млатарајући крилима завршавало

падом. Потом се јато препустило ономе чему је расејано из шаке

првог који је замахнуо руком и посејао прву пшеницу,

и лет се без сувишног отпора претворио у игру

прављења облика на небу. На једној

фотографији може се видети како

јато птица над пољем пшенице

свезује снопове

ваздуха у

троу

га

о

.

Једина веза тих птица са земљом било је зрневље жита којем су се увек враћале из висина после дружења с ветром. Иста она веза која је прву биљку, када се устремила небу, држала чврсто на земљи.

импровизована бајка

док археолошком грађом затрпан

устајем попут напрасно оживеле фигурине ушушкане маглом

што јој се данима ни извор не зна ни ушће

видим да је протекао већи део времена него што ми се чинило

већи део дана у којем сам хтео да те позовем

иза седам гора у шетњу или да те снимам иза седам мора 

док ми причаш своје бајке

иза седам уличица иза седам пречица

или да само ћутимо и одмарамо очи

ти шаљеш своје стихове који су све бољи

и кажеш свако је зрно песка пустиња за себе

Михаил Епштејн - Бели храст у Атини

            Посетио сам бели храст, који се широко размахнуо својим гранама. Заиста је леп и сеновит, али највише запањује не својим величанственим изгледом, нити природом и врстом, него царском припадношћу самом себи.

            Ево суве информације: „У знак одушевљења лепотом његове хладовине, власник је предао храсту власничко право на самог себе и на сву земљу у кругу од осам стопа. Дрво је оборила олуја 1942. године, али из његовог жира је израсло друго, на том истом месту. Законитост тог Дрвета које влада собом никада није доведена у сумњу.“

            Одједном увиђаш да постоји још један начин за украшавање света. Ослободити ствари, животиње, биљке од корисно-службених функција. (...) Преда мном искрсава слика „плероме“, божанске пуноће бића, кад Бог постане Све у свему.

(Михаил Епштејн)

Строфа врлини

Док неко хоће

да види корист од људске злоће,

нема те изван укупне своте

људске доброте.

Младен Дурић (Владика Григорије) - Гледајмо се у очи

            ...Нипошто не треба да заузмемо позицију: моја представа траје вјечно и никада се неће завршити. Уважени професор Миодраг Зец лијепо је једанпут рекао да су наши људи који владају способни да изграде степенице ка врху,  али да нико од њих не гради степенице за силазак. Човјек који је на власти мора да буде спреман на то да често неће бити вољен, да ће бити критикован, те да има способност да се одрекне власти. Када се одрекне власти, када буде способан да сиђе с позорнице или пиједестала, тек тада ће видјети ко га уистину воли, а ко га не воли, да ли га сви воле или га сви мрзе. Ако не може да се одрекне своје моћи, онда то више и није човјек, то је лудак. А таквих лудака је у историји било много.

(...)

            Понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смијете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мијењајте ме, макар силом!

(Владика Григорије – „Гледајмо се у очи“)

полицијски час

звао сам те синоћ

да изађемо у шетњу паса

од 23 до 01

ниси се јавила

а имао сам добар план

за излаз

ти ставиш маску

ја брњицу и ланац око врата

и прошеташ ме мало

па онда ја ставим маску

а ти брњицу и ланац

па је тебе мало прошетам

уместо тебе јавила се твоја мајка

каже да си отишла раније на спавање

али ја њој ништа не верујем

Јесам ли погрешио?

Иако некада заљубљиве природе, у једном тренутку сам схватио: нема више заљубљивања. Ипак, два пута од тада прекршио сам донету одлуку.

Први пут, заљубио сам се у продавници португалске керамике. У једну предивну, једноставну тацну. Довољно је рећи само: фатални минимализам! Због ње сам најпре купио и одговарајућу шољу за чај, а одмах потом сам изабрао још једну шољу с тацном, да бих спречио љубомору када ми у госте дође чајна пријатељица. Та друга шоља није била у сету с првом, али је такође била фасцинантно лепа. Иако би се о тим шољама могло написати још прича, за сада је сасвим довољно оволико.

Други пут, у продавници музичких инструмената. Тих дана сам био у потрази за једним сасвим одређеним моделом гитаре, па сам с том идејом и ушао у продавницу. Међутим, већ после неколико корака престао сам да тражим модел због којег сам ушао. Погађате, у том тренутку сам је угледао, и поново се нашао у том стању: до малопре нисам имао појма да она постоји, а сада не могу да одвојим поглед од ње... Посебна прича говори о томе како је она после два дана прешла праг моје куће, али за ову прилику тема је била нешто сасвим друго. Да ли је у реду што сам прекршио донету одлуку с почетка приче? Или се то можда одлука прекршила сама, без мог одобрења? Јесам ли погрешио?

Ернесто Карденал Мартинез - Два фрагмента

По мени, сва четири јеванђеља су једнако комунистичка. Ја сам марксиста који верује у Бога, проучава Христа и револуционар је. Библија је револуционарно дело, а пророци револуционари.

Узвикивао сам „Живела слобода“ насред улице пркосећи наоружаним војницима. учествовао сам у априлском бунту, али убледео сам пролазећи покрај твоје куће и један поглед био је довољан да уздрхтим...

Ернесто Карденал Мартинез (20.01.1925. – 01.03.2020.)