О два лика једне велике приче

Могао бих написати причу о два дела, два лика једне велике приче који се траже и после пуно тумарања проналазе. Најзад могу поделити своја искуства у току ишчекивања сусрета, и свега пола странице, колико је остало до краја заједничке књиге. Могу се посматрати с нескривеном радошћу, могу се без изговора речи волети, али се не могу досетити: каква је то веза између њих? Шта их је гонило да свако од њих, на своме делу приче, сања оно друго? Љубав је, када је престала бити мером, постала чиста радост.

Помало је чудно одрећи се квантитета, збуњује недостатак речи и доказног материјала пред очима, остаје само оно иза њих, као одраз осмеха. И осмех сам, док се погледи привикавају на стварност.

Сада, кад је дошло до сусрета, може се било шта. Могло би се само сести на неки степеник, било који, и то би било довољно. Једно поред другог.

Неко, некада (12. део: Према фото-апарату)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Немају сви крила. Неки имају руке. И осмехе који се само назиру.

Постоји једна мутна фотографија, мутна је јер је снимљена фотографским апаратом из руке, а рукама није лако да мирују. Они који их имају, могу да их шире или скупљају, да се ругају или пљескају њима, да ударају или милују, по сопственој вољи. Под условом да они који имају руке
имају и сопствену вољу.

Руке се пружају према потребама оних који их имају. За уношењем хране или воде у организам, према храни или води; за музиком, према инструменту; за жељом да се неки призор подели с другима,
према фото-апарату.

На мутној фотографији све руке су спуштене низ тела која опслужују, све осим две које гледајући са стране чине угао од око деведесет степени. Једна је испружена у страну и није познато према чему, према којој потреби. Друга испружена рука припада другом телу и подигнута је увис. У њој се налази фотографски апарат, као поуздани доказ да њиме није могла бити снимљена ова фотографија.

веровање седишту у возу

верујем у боју којом је неко желео

да при погледу на тебе

људско биће доживи мир ведрог неба

верујем да ватра којом је неко упалио цигарету

чији је жар гасио на твом сомоту

није имала такву намену

да је било потребно уложити пуно снаге

да би се одвалило седиште и део рукохвата

са твоје десне стране

да ћеш издржати сву тежину настањену у мени

до краја путовања

моју и свих других људских бића

којима снага и ватра толико пуно значе

верујем у анатомски облик

оног дела твог наслона

на који ослањам своју главу