Можда ти и ниси Купидон.

Страшне су дечије лутке, има тог мотива у филмовима. Лутке одраслих, лутке умрле деце, спаковане у некадашње нове кутије, сломљених кичми и вратова, смешкају ти се а јебале би ти матер.

Жив ли си, гипсани Купидоне, јер живо гледаш у башту држећи књигу у руци? Књига је отворена на средини, а у другој руци ти је перо. Написао си, дакле, половину књиге. Пишеш, одатле тај занесени поглед. Обрашчићи ти једри, осмех блажен, таласасти праменови достигли естетику неочешљаности. Декоративно срце одлепило се са стакла и пало тик поред тебе. Не наседаш, пишеш. Оно ипак умире, изобличено, на дохват твоје десне руке у којој држиш перо. Можда ти и ниси Купидон.

Послови од користи (4): Орезивање ружа

                                 (заборављеном детету)                              

Резао сам руже. Јесен је,

дани су када и оне, за место везане,

на неки свој начин утону у сан. Срезане

до земље, као да у задње опсене

сунчевих зрака лежу по башти

да живот наставе сном. Да, кад их први

и сви потоњи покрију снегови, у крви

пробуде топло, процветају у машти.

У вази последњи букет. Још пред вече,

охладиће се дан. Ветар, у надолазећој снази,

разноси изношене латице. У мојим прстима трње

подсећа ме на игру. Зар ишта постоји прече

од ње, заборављено дете? Не, ништа црње

од изгорелих боја лета у вази.

Кост

  

У моме бићу кост

мери даљину светова

бројем урлика петлова

у сваки освит, к'о мост

који прелазим дахом

од првог према задњем, ја, гост

планете сопственог тела, што прост

чувам целину прожет прахом.

У моме бићу кост

чува последње песме слова

да објави их у свету снова,

да о мој последњи пост

омрси се на гозби црв

и спере с мене сву људску крв.