У теби је вода

У теби је вода. Не зато што си сама то рекла.

Ово је оно што видим. Таласи који

немају крај. Само оно што знала си

могла си рећи о себи. А то је испало мало.

Таласи који се шире. Свој дамар преносе даље. Ал' једна

зврчка ту је: ритам који не желиш

ипак прође кроз тебе. Разделиш тако

своје капи жеднима те. Ти, жедна.

Ово је оно што чујем. Жубор. У њему

разне врсте гласова притока. Узимам гутљај да бих

писао даље. Постоје многе речи. И многе дубине

у које свака од њих шаље. И иза сваке тачка. И нема даље.

Ово је оно што сам схватио онда

када сам умочио прсте у тебе.

Неко, некада (8. део: Оно за чиме се путује даље)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Све је пут. Чак и када стојимо у месту и одбијамо било какав покрет, налазимо се на свом путу. А да ли можемо с раскрсница на мапи сопствених дланова не закорачити на друмске раскрснице у чије смо мреже уплетени, остаје нејасно. Баш као што је нејасно питање, а у ствари најинтимније лично, да ли су снови део стварности или тек некакво складиште,
магацин предела, ликова и доживљаја који одбијају да постоје.

           

У том случају, шта с једним пределом који сам лично сањао а који се налази на фотографији коју нисам снимио ја? На њему онај који фотографише, или онај други који то сања, стоји на раскрсници и посматра дрвореде поред пута који га одводе далеко, до хоризонта, иако се већ налази
далеко од куће.

Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, циљ који је увек у дослуху с ритмовима наших покрета. У томе је можда, у жељи да спрече стално путовање сопственог видокруга, тајна оних који одбијају сваки покрет. Неко ко је фотографисани предео сањао у једном тренутку ће се вратити сопственом сну, и на тај начин тумачити фотографију некога ко је, некада, снимио сањани предео.

Као ја сад, што се враћам на почетак већ написане реченице. Оно за чиме још даље путује неко ко се већ налази далеко од куће може бити нека неизвесна тачка на хоризонту, тачка која представља наоштрено срце оловке којом неко исцртава путеве и читав предео, или оставља свој недокучиви рукопис радозналима да га траже и дешифрују по читавом свету. То сиво срце само је дно по којем они што имају потребу да све дефинишу мишљу, али не и осећањима, остављају трагове у танком слоју снега. Само дно. А даљине су, претворене у дубине, говориле да смо до тада умели гледати само с дна. Ако погледамо увис, изнад сивила тог далеког срца које исписује неко исто тако удаљено писмо или исцртава читаве пределе којима се крећемо а можда и нас саме, можемо видети више светла. Над графитом тог срца, који је потрошни материјал, налази се део оловке који држи нечија рука. Али ми то не можемо видети, нити фотографисати. То су предели слутњи и снова, који нису меродавни на овом свету. Необично је ипак то што, ако гледамо довољно дуго и предано, изнад графита тог, такозваног срца, можемо спознати и облик на небу који представља срце онако како га заљубљени замишљају и, ту и тамо, црткају. А можда онај који фотографише стоји на раскрсници и посматра управо тај призор на небу. Можда и он зна да је све то део нечијег сна, и можда је фотографија његов начин на који изражава жељу да га задржи што дуже.

Где је тај предео, ова раскрсница, на чијем длану? Требало би да је на оба.

Правећи се да спавам

Журим. Преко ливада и тараба, преко сеоских пречица и путељака да стигнем до тебе, која ме тамо чекаш, да стигнем тамо пре баба Злате јер, ако она стигне пре мене, може све покварити, све потпуно упропастити, може на сав глас проговорити онако како то она уме, што може страшно да смета деци ако се на пример играју жмурке и важно им је да остану непримећени тамо где су се сакрили, може ме тако и сада, ако стигне тамо пре мене, наглас упитати куда ја то тако несташно јурим као да сам клинац мали, јер ме познаје одавно и чувала ме је када сам заиста био клинац мали, док су моји родитељи били на послу, када сам лако успевао да је преварим правећи се да спавам док она не изађе из собе како бих остао сам, може ме сада иста та баба Злата упитати куда тако несташно јурим преко ливада и тараба, преко сеоских пречица и путељака, може на сав глас изговорити како узалуд толико журим јер ме не чекаш тамо, јер ме не можеш чекати, просто зато што си ти којој толико хрлим мртва, и ја то знам, и наравно да знам јер због тога толико и јурим, јер ти која ме тамо чекаш то не знаш, прескачем плотове у трку да стигнем до тебе пре баба Злате која има моћ да својим гласним проговарањем ода место где се деца крију и све поквари, све потпуно упропасти, рекох наравно да знам то, због тога се сада и кријем од ње која не поштује правила дечије игре, од ње прегласне, која тражи а не жмури, да стигнем пре ње на то дивно место које ми је пред очима иако није у мом видокругу, тамо где је на једној ливади једно дрво и под њим ти у предвечерњем светлу, где насмејана и заљубљена шеташ чекајући да ти најзад, насмејан и заљубљен стигнем, јер дуго већ, заиста дуго, дуго већ нисмо били заједно, на такав начин заједно.