... сссссссссссссс...

Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нешто јој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивост тога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се у растреситости материје. Као да је предмет њене љубави могао исцурити кроз прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве је најтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише, производе звук ...сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишава после неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељене количине перлица између прстију тако да  хармонија потраје што дуже. Можда и не можемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утеху знамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурила кутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери.

Сонет о заједничком писању

У паралелама наших погледа

десно се око у левом, лево у десном,

као океан у своду небесном,

из којег лије киша, огледа.

Две невидљиве црте, два споја,

две линије утекле с дланова

из јаве међу боре из снова,

моја несаница и сненост твоја,

упредају се у кафу однету са стола

и чај до чијег дна још гутљај оста.

Две инспирације стале на пола

пута између океана и неба.

Две видљиве обале невидљивог моста

с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

Неко, некада (3. део: assbook)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Заронио сам. Иако је у мом телу било толико прозрачности да сам могао плутати изнад доње границе водене масе која ме је окруживала,
спустио сам се на дно и тамо остао.

Постоји ваздушни пролаз у камену. На његовом дну су трагови остављени у танком слоју снега који је ветар нанео. По тим траговима рекло би се да се ту недавно излежавао неки слон са сурлом испруженом према дебелом стаклу које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја. Слон се излежавао, човек је нешто трубио испред њега. Можда му је преко мегафона галамио на уво покушавајући да га дресира.

Поред дебелог стакла које изгледа као екран телевизора на чијем програму сам ја, постављена је табла с необјашњивим описом мог бића, иако сам се и сам, управо због неописивости, препустио опуштању у води кроз коју пролази светлост. Табла је лажна, као и екран, и стена кроз коју пролази ходник који води до мене такође је лажна. Оно што на њој пише може, ваљда, послужити нечијој потреби да дефинише мишљу, али не и осећањима, свет по чијем дну оставља трагове у танком слоју снега. То би, ваљда, могло бити и сасвим довољно за опис на профилу у оквиру неког assbooka. У прилог томе додати фотографију која се може снимити
с друге стране пролаза.