Желим да напишем причу о једноставном оброку пред полазак у шуму. Једно
јаје, једно парче хлеба, једна крушка и пола шоље незаслађеног чаја од хајдучке
траве (коју сам летос брала на осунчаним висоравнима надомак куће). Устајем и
схватам да сам заборавила, да смо заборавили, колико нам је довољно. Изобиље
које нам се нуди сваког дана није гаранција да ћемо ма и један час ове ноћи спавати
мирни и задовољни. Хоћу још. Хоћемо још. Још новца, још гардеробе, још бољи
ауто, још већу кућу, у којој ћемо још теже пронаћи себе. Е, па доста ми је
тога. Појешћу свој скромни доручак (иако у фрижидеру има још доста хране), и
ставићу једну крушку у џеп од старих, удобних трегерица. Чекам да прашњави
радио заврши "Wish
You were Here" а онда га пажљиво гасим. Крећем у шуму.
You were Here" а онда га пажљиво гасим. Крећем у шуму.
(Милица Дамјанић)
*
(Фото-илустрација: Милица Дамјанић)
*
Сенка нечега што би могло бити
ограда пада укосо. Оваква ограда, ако је заиста реч о огради, требало би да је
метална и да се налази дуж ивице терасе. Сенка такве ограде пада на даску која
је овде у улози
дрвеног платоа. На дасци је оброк.
дрвеног платоа. На дасци је оброк.
Тањир, иако плитак, добацује се
сенком прилично далеко. Фотографија коју посматрам снимљена је ујутру. Ради се
о доручку. Да није црно-бела, можда бих писао о сунцу. Овако, због кратера,
рећи ћу: доручковала си месец. Надам се да није био преслан. Од окрајка хлеба,
можда хрскавог, мог омиљеног, дели га виљушка која, попут комете за којом се
вијори ватрени реп, испловљава из кадра и одлеће некуда улево. Исте такве
комете, са истим шарама, налазе се у кући мојих родитеља. Тамо су ме од малих ногу
учили да рукујем њима. Овој орбити припадају и два сателита. Један је у облику
крушке која је из неког разлога дигла нос, можда због тога што је најхладнија.
Други је шољица зачињена мирисом чаја
који би могао фино да угреје шаке у ово новембарско јутро.
који би могао фино да угреје шаке у ово новембарско јутро.
Сео сам у жељи да напишем нешто о
једној фотографији као да не знам ништа о њој. Трудим се да не знам о чему се
ради, али не иде. Знам да је реч о једном једноставном доручку пред један
одлазак у шуму и зато ћу овде, на ушћу онога што је о њему већ написано,
престати да пишем.
(Славиша Крстић)
