Дошао сам овде да те испратим, али ти
не показујеш ниједан знак одласка.
Иако календар каже да си већ недељу дана далеко
одавде,
још увек си, барем овде, са мном. И провоцираш
моје ћутање
некаквом нежношћу, благо голицавом, у ваздуху.
Не, ниси ти,
ипак је јесен та која ми скида мајицу и заврће
ногавице. Полако,
боја се моје коже мења, али због ненаметљиве
кореографије
поветарца што разигра тек понеку травку у сеновитом бусену,
ја то не осећам. Оно што осећам, нешто је друго.
Птице ме надлећу, мрави су пода мном.
Лептир се узврпољио у облетању цвета, а скакавац
и бубамара,
нераздвојни као да су најбољи пријатељи, не
одустају
од мог зноја. Час на руци, час на нози.
Пејзажи блискости, као и они далеки. Недостижни,
макар и само гледањем.
„Ја тако упадљиво имам оба уха“, помислио је
сликар.
И ставио шубару на главу. Отуђивши се
од сопственог аутопортрета,
дао је нови смисао своме животу.
А теби? Теби ћу дати онај део смисла
који ти у животу недостаје.
Као што те на овим фотографијама нема,
а ту си. Као што си у овом запису,
а нема те.
(И тако, схватим. Причаш ми како си сањала да све
моје бивше девојке воле филм о чудесној судбини Амелије Пулен. А мени, управо то
је оно што схватим већ у току другог гледања, тај филм о небулозним међуљудским
односима не представља ништа посебно. Гледам га, тек неке сцене, тумачим као
сан. Сан свих њих, који се односи на мој живот.)
