Покушавам да гледам скијашке скокове као што сам то чинио у
раном детињству. Неки човек се одважио, ухватио залет на стрмини и скаче с
литице, с једне стране амбиса на другу. Не знам какав је његов однос с људима
из његовог села, могло би бити да тамо важи за непожељног, и да представља неку
врсту добровољног и храброг изгнаника. Ови његови можда су му прећутно
саопштили да му неће учинити ништа ако скочи преко амбиса, па шта буде. Тај амбис иначе
ту постоји управо због тог обичаја: ко доспе на другу страну, може слободно
тамо да живи под условом да се не враћа у своје село. А ако не успе да досегне
до друге обале ваздушног бескраја, шта да се ради, и то се дешава.
Они из другог села чекају да човек слети међу њих. Окупљени су
у гомилу, на безбедној даљини од оштре ивице понора. Њихово узбуђење у оба
исхода подједнаког је интензитета, само што је у случају трагичног приземљења
оног човека некако тужније. Не превише, јер га нико од њих није лично познавао.
Само, ето, тужно је гледати некога како при покушају да прелети провалију која
зјапи под њим, не успева у свом храбром подухвату и упада у њу. А њихова
радост, када је такав случај, више је уопштена: радују се због саме чињенице да
човек, биће лишено крила, може прелетети амбис.
