Несањани сан о ненаписаној причи о сну о златној крлетци

 ,,Уштини ме, Славо. Ја све ово сањам.“

На пулту у несањаном сну налазила се композиција са кутијицом упакованом у шарени папир, белом чоколадицом подељеном на три дела, једном оловком и листовима хартије на чијој полеђини је исписана прича о сну. На таквој сценографији шаке су плесале своје улоге, а прича на полеђини хартије до краја дана је остала недовршена. Сан је говорио о златној крлетци. Крлетка о слободи. Злато о вредности. Волео бих да је прочитам кад буде довршена. Волео бих да је прочитам и ако то не буде.

Крај дана обележила је композиција у четири гласа са шољицама кафе. Поезија, фотографија, филозофија, дизајн. Почетак првог сата следећег дана, зрнца мака међу зубима.Четрдесетак сати касније, четрдесетак километара одатле, пожелећу да постоје сликовнице из којих би се деца учила једноставности лепоте живљења. Рецимо, томе да срећу чине мале и често неприметне ствари које, већ самим тим што могу представљати срећу, постају велике и непроцењиве. Замишљам једну од њих која би имала свега неколико страница, намењену најмлађима јер неким одраслима би могла бити већ неразумљива, чија прича би била састављена од тек неколико реченица које би требало исто тако једноставно илустровати:

Слава једе половину ђеврека.

И пије чај од ароније.

И воли.

Слава је срећан.

Стопе у снегу

Две геометријске линије утабане аутомобилским точковима претварају се у облике људских стопа испуњене снежним прахом, потом у трагове животиња који на крају потпуно нестају, уступивши место непрегледном пространству беле пустиње. То су поглавља приче о данашњој шетњи, једној од оних у којима си несхваћено сам отишао толико далеко а у ствари те је истина прихватила за руку и показује ти призоре које отвара пред тобом. То се углавном само тада, у осами, догађа. Погледом неурамљени пејзажи по којима су лебдела сазвежђа пахуља исцртавали су нове слике по познатим пределима. Због чега је готово неизводљиво довести некога, не било кога, на таква места и поделити ово с њим? Уместо да више очију више види, редовно се дешавало нешто сасвим супротно. Како је све просто и дивно. И топло. Тек у подне су ми се бркови и брада заледили, када сам кренувши назад сишао с бедема између два језера, једног од оних места на којима човеку долазе једноставни одговори на питања која годинама поставља. Сада је то већ друга прича. У непрегледном пространству постоји једна стаза, траг стопа који следим ходајући у супротном смеру. Боже, шта ли је са оним човеком, он се никада није вратио из те шетње.

https://soundcloud.com/slavi-a-krsti/otherless-snow-step-2013-full-demo

(Насловна мелодија се родила у шетњи око језера на -28 степени. У повратку из те шетње, уз шољу чаја у оној кафаници, настао је и овај запис.)

(05022012)

Митолошка искуства (1)

Некада сам писао. Сада бих могао побећи у причу о шетњи некад и о шетњи сад. 

Она је ту негде, застала иза мене. Близу је. Не знам због чега је застала, можда везује пертлу, можда нешто ставља у торбу која јој виси о рамену, можда нешто по њој тражи. И раније сам шетао. Сећам се тога. Њена гардероба је сва у браон тоновима, а да не пада киша торба би била она плетена; овако, то је она платнена с непромочивом поставом, у две боје. Киша је ситна. Може, ко уме, да је слуша. Као музику. Некада сам свирао. Можда сад само бежим. Скидам капу јер ми се учинило да више и не пада, али је после двадесетак секунди враћам на главу. Не осврћем се, иако помишљам на ту могућност у једном тренутку. Не осврћем се, знам, то сам већ рекао. Упошљавам мисли нечим другим. Некада сам и фотографисао; сад бих могао да побегнем у неку фотографију. Догоди се да плочници и ивичњаци постану фотогеничнији када су наквашени кишом, али без обзира на то овог пута не заустављам се да бих направио фотографију, само ходам и посматрам, ходам даље, полако, сасвим полако, али даље.