Сава Дамјанов - Постмодернизам није (књижевни) злочин

            Књижевност се увек на неки начин односи према стварности: не само на реалистички начин, већ и кроз њено пародирање, мистификовање, митологизовање, фантастизацију и сл. Само, и ту ваља имати на уму да постоје различите стварности, или барем различити аспекти интегралне Стварности: зашто би, рецимо, стварност сна била мање реална од стварности политичких драма, зашто би љубав била мање релевантна од ''епохалних питања'', зашто би урбане митологеме једне генерације биле нестварније од тзв. велике Историје? (...) Наравно, о томе ће судити превасходно будуће генерације, а најпре они ''нови клинци'' који ће почетком XXI века креирати нову мапу српске књижевности и за које ће, надам се, данашњи постмодернисти показати више разумевања него што су га сами имали од стране традиционалиста.

(Сава Дамјанов - "Постмодернизам није (књижевни) злочин")

одјек

ако ипак закорачите о драга госпођице

са оне стене коју сам вам подробно описао

када сте у пламтећој жељи да се боље упознамо

тражили да вам приповедам о својим путописима

који нису стали у ону књигу због које сте ме толико заволели

на којој ми се придружио џиновски гуштер

док сам се сунчао далеко од људи или је то био сићушни змај

за којим сам после ушао у дубоку мрачну пећину на врху стене

учините то с музиком у себи препоручујем другу половину песме

о којој сам вам причао то је онај део када се песникове речи заврше

а песма и даље одјекује у полуакустичним просторима бића

и траје у висинама гласа које не дозвољавају пад

јер шта друго можете понети са овог света

осим музике коју сте осим љубави коју сте

као мирис меда у душу прикупили  

али најпре о тако вас молим будите вредни пре тог лета

јер већ сте на путу на којем смо се срели не узалуд

никако узалуд с дарованом приликом

да на овом свету препознамо рај и да га сачувамо

као што смо се и сами једно у другом препознали

да сачувамо себе од оног корака

од оног дела усменог путописа у којем су вам очи затрепериле

од чега другог него од препознавања или је то био сићушни добри змај

који ме је удаљио од литице и одвео у стену

на концерт пећинске музике слепих мишева и тамо нестао

да ме препусти перформансу у којем ми је спектакл светлосних зрака

показао излаз ка препознавању које ће нас сачувати

и довести једно другом у поново откривени рај

путем ненаписаних и оних других књига путописа

путем треперења у погледима изнад пећине изнад литице

долетети једно другом на висинама песме чији се текст завршио

а она одјекује и траје у нама далеко од људи

али ако ипак закорачите нека то буде баш та песма-путопис и онај њен део

који говори о путу што једино о једино може водити из раја

...eu só conheço

esse caminho

do paraísо...^*)

____________

^*) eu só conheço / esse caminho / do paraísо - ја једино знам / овај пут / из раја

стихови на португалском језику су из песме групе Madredeus - O Paraiso, аутор: Pedro Ayres Magalhaes

Ерих Фром - Умеће љубави (1)

            Читава наша култура заснива се на апетиту за куповањем, на идеји узајамно корисне размене. Срећа савременог човека састоји се у задовољству што га пружа разгледање излога и куповање свега онога што он може себи да приушти. Он (или она) посматра људе на сличан начин. (...) То што личност чини атрактивном зависи од моде датог времена, како у физичком тако и у духовном смислу. (...) Не би требало да нас изненади то да у друштву, у којем тржишна оријентација преовладава и у којем је материјални успех врхунска вредност, љубавни односи код људи следе исте обрасце размене који владају на тржишту робе и радне снаге.

(Ерих Фром - "Умеће љубави")