Маслачак

Ако је ишта иоле вредело, онда је то већ одавно споља.

Ветар је разнео трећину круне и оставио краљевство

у стању бивше садашњости.

Неки се листови ничим више не држе

за целину, могу слободно одлетети

али то више не зависи од њих.

Лепша је књига похабаних корица,

испресавијана и искрзана по ивицама.

Оштећеног обода, неко ју је често узимао с полица.

Извлачио, баш њу, заглављену између осталих књига.

Испрљану али лепшу од нових издања,

неко читао, неко је бацао

јер му се није допадало оно што у њој пише.

Ако ће ишта по овом пољу поново нићи,

с пролећа га поново опојно зашаренити,

онда је то већ унутра. У земљи црној,

дубоко, спава. И та дубина га,

не толико велика колико довољна,

сигурно чува од краљевстава,

свих која ће на кратко присвојити то поље,
дати му име, не разумети га.

Пол Валери - Ако би требало да изаберем...

Ако би требало да изаберем између судбине човека који зна како и зашто неку ствар називамо „лепом“, и судбине човека који зна шта значи „осећати“, чврсто верујем да бих изабрао другу, с прикривеном мишљу да би ми то сазнање, уколико би било могућно, убрзо открило све тајне уметности.

(Пол Валери)

Из моје непосредне близине

Рођен као праунук, полако трошим урођене и стичем нове титуле. Троши се прошлост с једне стране, а прилази с друге,

из будућности. Две и по деценије је протекло од како је смрт једноруког солунца допринела престанку мог праунуковања,

а однедавно званично више нисам унук. С те стране, сада ми је остало још само звање сина, а с друге, у међувремену, постао сам отац. Између ова два, у мистичном простору и времену испуњеном тренуцима који су истовремено прожети очинством и синством, негујем оно што повезује све те животе, сву прошлост и будућност које носим кроз бескрај садашњег тренутка. Негде у благој топлини тог недокучивог простора, можда само мало светлости, можда тек вирус живота који захваљујући нама овостранима једини опстаје. Можда оно што зову Свети дух. Тек, из моје непосредне близине, од моје повремене животне сапутнице,

уз кратку плесну тачку на улици стигао је чудесни коментар

још пре него што је настао овај запис. Хтела сам да ти кажем

да никако не бринеш, пошто ћеш заувек бити мој чукунунук.

Алесандро Барико - Пијаниста

И сад замисли: клавир. Дирке почињу. Дирке се завршавају. Ти знаш да их има 88, ту нико не може да те пређе. Нису бесконачне, дирке. Ти си бесконачан, унутар тих дирки, бесконачна је музика коју можеш да произведеш. Њих има 88. Ти си бесконачан.

(Алесандро Барико - "Пијаниста")

писати песму

писати, са идејом да се напише песма,

без идеје о самој песми и инспирације, осим ако није она свакодневна,

без оне мистичне која нас запоседа у ретким тренуцима,

писати речи за којима нисам трагао кроз дивље честаре и прашуме,

речи које су саме пронашле мене

и пратити њихов ритам, њихову причу и поруку коју ми доносе,

мени и онима који ће после мене, њиховог првог читаоца,

читати ове стихове нанизане на бели конац

који нема почетак ни крај, читати ове речи које су ми свакодневно 

измицале,

читати и питати се како то да нам поезија свакодневно измиче,

то просто није могуће, ње нема толико да би се бацала тек тако

у бездане просторе изван белина хартије

које треба да из живота ушетају између корица књига

и с њима у собе, библиотеке, на полице

где троше своје постојање док их не открије предани читалац,

трагалац за неутољивом жеђи у којој се ужива гутљајем за гутљајем

доласка до свести о води која не постоји да би икада потпуно заситила 

жедне

већ само због тога да би им себе вечно примицала уснама

предајући се попут бесмртне драге њиховој крви

тонући у њих као да се у њима дави, бити стални чинилац тела им, живота,

и питати се: зар ње нема тек толико да тамо остане,

заглављена између корица књига,

или је заиста има и за трошкарење на говоранцију,

разбацивати се њоме о којој легенде круже, о којој свашта причају усменом 

прозом,

леком против смртности и сличним мистичним стварима, јер

становници ове планете проналазе у њој говор пророка,

док тек понеки знају да пророка има разних

и да је само потребна слобода за коју се није потребно борити

већ просто прихватити њено постојање,

без борбе која увек постане нешто друго у ручердама њихових пророка

на овој дивној планети на којој је бесмртност већ неизлечива али не и 

видљива

јер само за очигледним словима могу се кретати очи, за њима мисли

и говор, чијим се разбацивањем шире виђења у визије,

изгледати заглављен између корица предмета у полицама библиотека

још неописмењених док се питају зашто би им се очи преливале преко 

дупљи

узалудно наднетим над њихова истоветна поља

и као удављен у њима гледати у празно

као без крви, као бесмртник који има времена за узалудности,

за нечујно помицање уснама и померање прста по црним редовима на белој 

хартији,

чистој хартији у коју се могло умотати нешто што би некоме заситило глад,

нешто у чему би се могло уживати

и уз то преживети,

узалудно наднетим над истоветна поља док на све друго пуштају да пада 

прашина

и с њом прах из којег су и у који ће поново ушетати

као из празног хтети у празно

што је немогуће јер нема толико живота да сав се потроши на књиге,

на читање написаног

које као да нема почетак ни крај,

читати све те редове, такозване стихове,

и поруке које им доносе,

причу записану

речима које су саме пронашле неког

ко је, уместо да нешто ради, уместо да иде у лов по честарима шума,

као запоседнут био некаквом

инспирацијом, некаквом мистиком

која би, да је свакодневна,

заменила дан за ноћ и ноћ за дан

и читала ове речи, читала ову песму

(Фотографија: Данијела Глишић)

Ерих Фром - Умеће љубави (4)

У претходним епохама наше сопствене културе, или у Кини и Индији, човек који је био највише цењен поседовао је изразите духовне квалитете. У савременом капиталистичком друштву – а исто важи и за руски комунизам – људи које сматрају вредним дивљења и опонашања су све само не носиоци значајних духовних квалитета. Филмске звезде, водитељи, важне пословне или политичке фигуре, обрасци су за опонашање. Њихова је главна квалификација за ту улогу често у томе што су успели да постану новинска вест.

(Ерих Фром – „Умеће љубави“)

На други поглед

Дошао сам овде да те испратим, али ти

не показујеш ниједан знак одласка.

Иако календар каже да си већ недељу дана далеко одавде,

још увек си, барем овде, са мном. И провоцираш моје ћутање

некаквом нежношћу, благо голицавом, у ваздуху. Не, ниси ти,

ипак је јесен та која ми скида мајицу и заврће ногавице. Полако,

боја се моје коже мења, али због ненаметљиве кореографије

поветарца што разигра тек понеку травку у сеновитом бусену,

ја то не осећам. Оно што осећам, нешто је друго.

Птице ме надлећу, мрави су пода мном.

Лептир се узврпољио у облетању цвета, а скакавац и бубамара,

нераздвојни као да су најбољи пријатељи, не одустају

од мог зноја. Час на руци, час на нози.

Пејзажи блискости, као и они далеки. Недостижни,

макар и само гледањем.

„Ја тако упадљиво имам оба уха“, помислио је сликар.

И ставио шубару на главу. Отуђивши се

од сопственог аутопортрета,

дао је нови смисао своме животу.

А теби? Теби ћу дати онај део смисла

који ти у животу недостаје.

Као што те на овим фотографијама нема,

а ту си. Као што си у овом запису,

а нема те.

(И тако, схватим. Причаш ми како си сањала да све моје бивше девојке воле филм о чудесној судбини Амелије Пулен. А мени, управо то је оно што схватим већ у току другог гледања, тај филм о небулозним међуљудским односима не представља ништа посебно. Гледам га, тек неке сцене, тумачим као сан. Сан свих њих, који се односи на мој живот.)