Из моје непосредне близине

Рођен као праунук, полако трошим урођене и стичем нове титуле. Троши се прошлост с једне стране, а прилази с друге,

из будућности. Две и по деценије је протекло од како је смрт једноруког солунца допринела престанку мог праунуковања,

а однедавно званично више нисам унук. С те стране, сада ми је остало још само звање сина, а с друге, у међувремену, постао сам отац. Између ова два, у мистичном простору и времену испуњеном тренуцима који су истовремено прожети очинством и синством, негујем оно што повезује све те животе, сву прошлост и будућност које носим кроз бескрај садашњег тренутка. Негде у благој топлини тог недокучивог простора, можда само мало светлости, можда тек вирус живота који захваљујући нама овостранима једини опстаје. Можда оно што зову Свети дух. Тек, из моје непосредне близине, од моје повремене животне сапутнице,

уз кратку плесну тачку на улици стигао је чудесни коментар

још пре него што је настао овај запис. Хтела сам да ти кажем

да никако не бринеш, пошто ћеш заувек бити мој чукунунук.