Наше нешто

Нешто је твоје

у теби.

Нешто је моје

у теби.

Нешто у теби

тражи своје

у мени.

Нешто ми не да моје.

У себи

нас двоје.

Приђем, изблиза  

поглед ти мерим:

то лепо

у речи неће.

То лепо,

твој лик

или сан то је.

Зажмурим.

Не бледи.

Кад ли је сан

кад ово јава?

Докле ли смем да чувам

да твоје у мени

мојим сном спава?

Зар морам собом

и тамо

да носим твоје?

Нешто ми не да моје.

Огрешеној

Вина си.

У својој пространости

пожелела зрно ми.

Одавде

па докле се споје

земља и небо си.

И хтела моје.

Вина си. Да залијеш

водицом обилно.

Да зрим.

Зримо.

Прозиром љубим

по себи лаз

пузавице.

У неопир допупила,

разједрила,

упијаш.

Не пленом бивам,

трофеј не имам.

Ни ти.

Вина си. Невина не.

И преорана

и нађубрена.

И слој за пад

и слој за род.

Горимо

у твом стану

у срцу сунца.

Волиш

са благословом

хијерархије неба.

Зупчаници

у погону свемира

су нам душе

облицима неузнемирене.

У себи имаш ме: вина си.

И ја сам вин.

Пад у ход

Ма како год,

никако гад.

И, макар кад,

напусти код.

И простри сав под

под ход.

Но пад на под

још није

ход у хад.

Нити у крви ране јад.

Ма на рану и јод.

Ни, ма и преко воље, труд

узалуд

да будеш рад

бити род.

Кад будеш био плод

што га заметн'о свод. Тад.

Иначе: ход

и без пада на под

једнако пад у хад.