То што си од
мене пожелела, ја сам одавно имао. Носио сам то у себи много пре оног твог
случајног позива у последњи час, пред одлазак. Случајног, као
када мој телефон сам од себе зове твој број, или кад једна шоља за чај испадне
на другу и поломи је. Случајног, када си пожелела ни путопис, ни песму, ни
фотографију, него осећај. Из неке уске уличице, у сумрак.
Одакле птице имају простор да узлете, одатле себи правим ширине скучености, вертикалне панораме, које ме враћају у друге сличне пределе: кањоне, процепе између стена у којима сам дремао с помишљу да би ме један незнатни тектонски покрет сместио у средиште планине и у тренутку претворио у инстант-фосил. При погледу увис, још увек плава, танка линија неба саопштава ми много већу ширину од оне која ми је тренутно на располагању, шаље ми никада прекинуто поверење у свемир, и ту разгледницу потписује својим најбескрајнијим дубинама. Баш као ову дописницу, доживљај који си желела, теби ја.
