Михаил Епштејн - Надахнута баналност

            Све ми је даровано: и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа. Мене у себи нема.
            Осећати све своје биће управо као дар - и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.

(Михаил Епштејн)

Клупа на Месецу

Све је као у причи за децу.

Све просто да простије не може бити.

Једна клупа на којој нико не седи, нити

ће икада сести, налази се на Месецу.

Тај Месец има своје пределе:

брежуљке, своје небо и траву,

ал' нема никог да на обичну клупу, праву,

кад се умори седне, бар тако веле.

Кад све је тако, кад тамо нема

живота, дружења, и других чари,

коме је, тамо где увек све дрема,

пало на памет клупу да смести?

О, то су учинили месечари

у неком свом стању свести.

(2016)

Владета Јеротић – Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо

Човеков поглед уперен у даљину, када са обале мора гледа на пучину, са врха планине на околна брда и шуме, човеков поглед усмерен на другог човека, када га воли, када га пажљиво слуша, када хоће да продре у његову унутрашњост чудо је Божије, фасцинантан зов у непознато.

(Владета Јеротић – „Како гледамо једни друге и како би требало да се видимо“)