Неочекивано брзо дошло је смирење када сам га пожелео, у истом тренутку, у трептају у којем сам спустио поглед и зауставио га на сопственим шакама
у крилу. Осети тренутак, доживи у потпуности тај непријатни ветар
пред чијим ударним налетима си најпре инстинктивно пожелео побећи. Добри су инстинкти, подсећају нас на наше предљудско порекло,
на упорност природе која нам, мимо наших уображаја и стремљења,
указује верност. Живи у нама без нашег питања, помаже да урадимо нешто пре него што и почнемо мислити шта бисмо у датој ситуацији урадили, спашава нам живот једним неосмишљеним покретом, несвесном реакцијом, једним брзим кораком у страну према којој иначе нисмо имали намеру
да закорачимо. Инстинкт, који стрпљиво стотинама хиљада година чека
да у једном тренутку поново будемо животиње. И дочека, више пута
него што то ми, људи у чијим дубинама се настанио, мислимо.
Свидело се то нама или не, у пећинама унутар нас самих,
у јазбинама и гнездима наших душа, настањене су те древне животиње
које нам нуде на коришћење своје вештине. Покушавам да препознам
која од њих се пробудила у мени, у тренутку док проналазим мир
на узнемиравајуће снажном ветру од којег сам само неколико тренутака раније желео побећи, док проналазим радост у завијајућем хуку висина,
и ужитак у упијању оно мало сунчевих зрака који успевају да се пробију
до овог скровитог места на којем седим. Потпуно смиреног даха
посматрам сопствене руке, потомке некадашњих ногу, спуштене на удове који су још увек ноге, а које сада зовемо крилом.
