Бојан Јовановић - Под маском селфија (2)

            (...)

            Лажна слика себе која се улепшавањем настоји представити као истина, а добијањем шире подршке и легитимитет, показатељ је разлике и неусклађености између фиктивног и фактичког, жељеног и стварног.

            (...)

            Илузијом о блискости са стварним,  али далеким људима, компензује се своје одсуство у стварном животу, а пренаглашавање значаја тих фиктивних веза удаљава појединца од стварности. Фасцинацију идеалитетом далеког с којим се виртуелно комуницира, прати игнорисање стварно блиског. Илузију да својом лажном сликом може да оствари и непосредну комуникацију с другим, ојачава и његово осећање супериорности.

            У том процесу бекства од себе, формирање лажног идентитета постаје сметња у стварној комуникацији с другима. (...) Добијајући бројне лајкове и похвале за свој лажни изглед, појединац и сам поверује у његову истинитост, па је утолико веће и болније његово разочарање при суочавању с немогућношћу његовог непосредног верификовања и потврђивања. Тај неуспех у остварењу партнерског односа и стварне емоционалне и социјалне комуникације и доводи до његовог повлачења и затварања у своју идеалну представу и замене стварног живота оним у виртуелном свету.

Бојан Јовановић – Под маском селфија (1)

 

...Могућности дигиталне технологијe пружиле су прилику сваком појединцу да идеалтипском представом себе, као својом маском, сакрије право и истакне своје друго, пожељно лице. (...) У пренаглашеном нарцисистичком осећању појединац тежи да се потврди у очима других, а улепшавањем жели да им се допадне. У тој потреби да их увери у лепоту свог селфија, естетски га обрађује и излажући резултат свог фотошопа њиховим погледима очекује њихове лајкове, комплименте, похвале и дивљења. Идеализујући свој живот као компензацију за стварне невоље у које је уроњен, нада се да му они које је задужио истоветним реакцијама сада врате дуг.

            (...)

            Без речи и мисли, сводећи себе на објекат, њихово често сликање претвара се у опсесију својом сликом. За телефоном посежу као за најефикаснијим средством самопотврђивања. И онда када је други у невољи, у тренуцима саобраћајне несреће или дављења, опчињени фотографисањем себе у свим ситуацијама најпре ће снимати унесрећене, а тек потом им указати потребну помоћ. Кичизиран осећај за лепо негује ту естетику лажи, која се улепшавањем настоји представити као истинита.