Иако
некада заљубљиве природе, у једном тренутку сам схватио: нема више заљубљивања.
Ипак, два пута од тада прекршио сам донету одлуку.
Први
пут, заљубио сам се у продавници португалске керамике. У једну предивну,
једноставну тацну. Довољно је рећи само: фатални минимализам! Због ње сам најпре
купио и одговарајућу шољу за чај, а одмах потом сам изабрао још једну шољу с
тацном, да бих спречио љубомору када ми у госте дође чајна пријатељица. Та
друга шоља није била у сету с првом, али је такође била фасцинантно лепа. Иако
би се о тим шољама могло написати још прича, за сада је сасвим довољно оволико.
Други
пут, у продавници музичких инструмената. Тих дана сам био у потрази за једним
сасвим одређеним моделом гитаре, па сам с том идејом и ушао у продавницу.
Међутим, већ после неколико корака престао сам да тражим модел због којег сам ушао.
Погађате, у том тренутку сам је угледао, и поново се нашао у том стању: до
малопре нисам имао појма да она постоји, а сада не могу да одвојим поглед од
ње... Посебна прича говори о томе како је она после два дана прешла праг моје
куће, али за ову прилику тема је била нешто сасвим друго. Да ли је у реду што сам прекршио
донету одлуку с почетка приче? Или се то можда одлука прекршила сама, без мог одобрења? Јесам ли
погрешио?
