Недељно небо изнад Обле
Главе. Храстова шума. Ведар јесењи дан. Треба ми мала колиба са огњиштем, да се
пробудим насмејана. Да устанем и кренем у шетњу, знајући да никога нећу срести.
Па да натенане загрлим сваки велики храст, и сваку свиленкасту букву, и да
будем излечена, једном за свагда, од ове неизбежне градске самоће..
(Милица Дамјанић)
*
(Фото-илустрација: Милица Дамјанић)
*
Удахнем. Потом издахнем
ваздух. Знам то. Тако удахнем мир
када се загледам у небо. Дубоко.
када се загледам у небо. Дубоко.
Тако то изгледа, на
пример, недељом ујутру. Када, на пример, после скромног доручка одем у шуму,
залегнем испод неког дрвета и загледам се у небо. На пример.
И онда размишљам. Да ли би
небо било небо када у себи не би грлило облаке. И онда их видим. Сакрили се иза
крошњи, као деца која се играју жмурке, скоро да их могу чути како се кикоћу. И
онда се сетим: постоје игре које су лепе, постоје и оне које то нису. И онда,
када зажмурим, у мени отпочне одбројавање. А када поново отворим очи, видим да
више нису тамо где су малопре били.
Тако може бити недељом
ујутру. На пример. Знам то. Удахнем. Потом издахнем ваздух. Баш тако удахнем
мир када се загледам у небо. Дубоко. Толико дубоко да, и када издахнем, сав мир
у мени остане.
(Славиша Крстић)
