(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Ако се вратимо свемирској капсули која
путује у потрази за жртвама помоћу којих би продужила опстанак вируса који носи
у себи, затећи ћемо је нешто ближе него што се налазила када смо је прошли пут видели.
Запазићемо и да се нешто променило. Светлости има више, као да је путујућа кугла
сада у близини неког светлосног извора. Нестао је и симбол с прозора, длан
изникао као дрво из тамне рупе рукава, можда је онај у коме је корен тог длана
и прстију који се као продужеци гранају из њега остао негде успут, на некој
згодној планети.
Онај ко би се нашао толико близу овој
кугли да може да завири у њу, суочио би се с монотонијом простора у унутрашњости
свемирске летелице. Бесконачни ходник са пролазима са стране, у њему ничега што
подсећа на живот. Иако је гледано споља све у знаку лоптасте заобљености, унутра
се све састоји из правих линија. Четири најдуже састају се негде на крају
бесконачности, док их краће линије попречно спајају и тако чине безброј
рамова од којих је уклопљен овај ходник. Само на доњој хоризонталној површини
налазе се пруге као предлог за правац кретања.
Или је можда то одсуство живота, и тај
бескрај, само варка. И пруге као предлог за правац кретања, можда су тек замка.
Да некога повуче толики простор, да прихвати позив, ухвати залет и потрчи у
жељи да прати те пруге и види куда ће га оне одвести.
(Постоји фотографија, одгонетка нечега за
шта нисмо ни знали да је у ствари загонетка, али она би међу сликама из којих
се рађају ови текстови била уљез. Она не припада овом свету, направљена је из
руке чији је длан заједно с оним бићем у којем је корен тог длана и прстију
који се као продужеци гранају из њега у непримећеном тренутку нестао с прозора
и можда остао негде, на некој успутној планети, онај изникао из тамне рупе
рукава, из руке којој није било лако да мирује и због тога је та фотографија
мутна. Иако неподарена погледима оних који читају ове редове, та фотографија би
могла бити замишљена, створена изнова у њиховој машти, уз поверење према сећању
бића из којег се, као из корена, гранају руке и из њих прсти који исписују речи
које чине ове редове. А рука која ове редове записује, и рука која је немирно
држала дугме на фото-апарату у моменту када је направљена слика коју овде не
можете видети, и рука чији је длан у непримећеном тренутку нестао с прозора и
можда остао негде успут, на некој планети, један су те исти плод, један плод из
истог корена. На тој слици, дакле, коју не видите, а коју вам описујем не
гледајући је ни сам, тек ослањајући се на крхкост сопственог сећања и уздајући се у своју
особину да не памтећи детаље меморишем само утиске, на тој слици коју ћете не
знам како призвати у своје мисли, налази се одгонетка која се односи на
раскринкавање замке у којој би се нашао онај ко би, ухвативши залет, наивно
потрчао у недоглед бескрајног ходника. Суочен са собом, најпре би се мултиплицирао
у безброј сопствених копија, таман онолико колико има рамова од којих је
дотични ходник уклопљен, а потом, ако би био довољно упоран у својој намери,
схватио да не може много даље, да уопште не може даље у правцу у којем га замка
зебрастих пруга на доњој хоризонталној површини наводи, већ је препуштен новом
тумачењу излаза из непостојећег лавиринта ситуације у којој се затекао, излаза који
се налази тамо где није имао намеру да пође и где му се чини најмање
интересантним, тамо где су излаз и улаз у ствари једно те исто.)
