(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Храброст се
исплатила. Сa отвореног длана нешто је узлетело, остали су само у ваздуху
праменови трагова као доказ који не може бити меродаван на овом свету. Траг ће врло брзо изветрити а необично
искуство уродиће интимном и несаопштивом, али чврстом сигурношћу у вери, која
ће трајати вечно.
Подаривши
слободу, добија се иста. Сa отвореног длана нешто је узлетело, вратило се у
вечно присуство. Играјући се заблудама вештачког светла, не може свако собом
носити успомену на сунце.
Проносити
успомену сопственим путевима, махати сунцу и упијати длановима као разграналом
крошњом његову топлоту, проносити је стазама које су, хиромантично речено, на
истим тим длановима унапред биле уцртане. Путеви, стазе, раскрснице. Градови,
планине.
Узлетевши са отвореног длана, нешто нам
се вратило у вечно присуство. Блага
топлина пријатељства, као позив источен у стихове
спојимо
длановима животе
и од раскршћа друмове
постала је
пружена рука за излазак из зла. Храброст се исплатила. Са
отвореног длана нешто је узлетело, остали су само у ваздуху трагови дугих
трепавица онога чије лице нежно милују нечији прсти, или праменови дуге косе
некога ко одлази. Не зна се поуздано ништа осим онога што је немеродавно на
овом свету: топлота на испруженом длану. Обасјаност путева, стаза, раскрсница.
Градова, планина.
