Неко, некада (2. део: Сунчев лавиринт)

Када се облак претвори у воду, а ваздух окамени, плаво-бели хоризонт поприми неколико нијанси загасито зелене боје и сунце се спусти надомак утонућа у таласе у којима се огледају стене на којима се одражавају игре таласа. Тако се игра наставља кроз сва агрегатна стања.

Сунце по ваздуху прави лавиринт у којем покушавају да се снађу они који прихватају правила игре. I knew all the rules, but the rules did not know me...¹⁾ Неко, некада, можда покуша да уради нешто луцкасто и схвати да се, на пример, сасвим опуштено може кретати кроз зидове сунчевог лавиринта. Пролажење кроз његове зраке тада постаје неописиви ужитак.

Малопре записани придев, "неописив'', наговештава како би и ово описивање писањем требало да представља покушај да се прође главом кроз зид. Због тог покушаја, овај текст, ово опуштено кретање кроз зидове сунчевог лавиринта и опуштено уживање у томе, постаје ударац главом у стену 
на којој се одражавају игре таласа, и пад у воду на чијој се површини огледају стене. Тако се игра наставља.

__________

^{1) Eddie Vedder – ''Guaranteed''}

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Таласи. Чамац. Ноћ. Вео. Жена. Тама. Светлост. Риба. Облаци.

Таласи. Подупиру чамац тако да он ипак не тоне. Подупиру га нежним, смирујућим шапатом.

Чамац. У њему је заспао месец. Могло би се рећи и да је реч о банани остављеној да преноћи на дрвеном асталу, али то би већ било превише.

Ноћ. Ту и тамо извирује иза обасјаних делова, тек да нас подсети на присуство свог вела које нам набацује на очи. Као дете које се игра жмурке.

Вео. Попут продужетака трепавица с лица женске фигуре пада на њен видокруг. Тако сопственим мраком обасјава и део онога што ми видимо.

Жена. Окренута је лику који слути у тами. Привлачи је његова мрачна маска и израз на њој. На граници туге и зверског беса, он за њу представља неодољиви бол.

Тама. Пронашао сам је сишавши у пећину, ходајући за светлим камењем. Она је последње што су удахнули фосили које сам тамо срео.

Светлост. Дух фосила рибе са идејом о летењу, заустављене у пливању кроз стене. Згрчен у њеном последњем даху, наградио ме је својим причама.

Риба. Некада, можда, златна. На електрокардиограмском снимку рада њеног некадашњег срца јасно се виде обриси планина кроз које се сада приближила облацима.

Облаци. Поприште снова о летењу. Огледани у таласима, подупиру чамац тако да он, ипак, не тоне.