Еолска харфа

Данас је био дан за путопис.

(Но, не мора сваки путопис открити куда се путовало.)

Врху брда стигао сам гладан.

(Реку сам прешао раније него што сам претпоставио
па сам, стигавши горе, најпре утолио део глади.)

Ту ме је дочекала, готово изненадила
мисао о томе како сам већ надомак онога што ме је покренуло томе брду.

(Тамо, на врху, чекало је
оно што ме је и призвало да се на то место вратим.)

Стајала је на једном од прозора, а ја сам био доле и слушао је.

(Помало стидљива при нашем претходном сусрету, овог пута се
на моју велику радост, можда јер сам је затекао саму, распевала.)

У жељи да чујем још њених песама, склонио сам се у сенку великог зида како бих се препустио музици која се мешала једино с ветром.

(Ту сам наизменично правио фотографије напуштеног простора
и жмурио како бих боље доживео непоновљивост сваког тона.)

И схватио сам одакле потичу фантастичне приче пуне романтике и језе,
чија се радња дешава у здањима попут овог.

(И због чега једно од њених имена у себи садржи реч „авет“.)

И пожелео сам да наш следећи сусрет уприличимо ноћу.

(Али у исти мах и доживео последице жестоке љубоморе:
не знам јесу ли наш поновни сусрет и помисао о ноћној посети
имали неке везе с тим, тек: у неколико минута све се променило.)

Чија је воља могла бити толико јака да над сунчани дан
у којем сам се до малочас кретао стазама кроз сенке,
тако брзо и неочекивано пошаље кишне облаке?

(Где би могао бити тај који нам из невидљивих даљина
мрси праменове косе, прети главобољом,
разноси листове нотеса и натапа их све гушћим капима?)

Ко би могао толико брзо сазнати за овај сусрет
у којем ерос у њеном гласу осећам као интиму,
и бити толико љубоморан?

(Неко трећи, невидљив а присутан, као ветар.)

Неко, некада (16.део: Пробудиш се и погледаш на сат)

(Фото-илустрација: Мина Радовановић)

Пробудиш се и погледаш на сат. 09:06. И видиш две цифре окренуте једна од друге. Заштићени од погледа, заштићени од додира. Добро је када одмах по буђењу знаш коју ћеш причу написати. Само треба сачекати да се очи привикну на јаву. Две спирале које увиру у бескрај.

Дан пре тога. Посматрање сцене са два пужа на сувој кори дрвета. Две спирале које извиру из бескраја. Кора, толико сува, шушне при сваком погледу који јој се упути. При свакој шетњи погледа по њој.

Још једно присуство тражи нешто на сцени. Или је, готово неприметно, већ пронашло своју улогу. Усамљено у џепу завесе, шћућурено у заседи, непознато оријентисано. Може му се доделити улога трагичара или негативца. На супротној страни дрвета од деветке, шестици иза леђа. Тамо где га нико не може видети. Присуство трећег.

Два дана пре тога. Ходамо кроз мрак, улицом мокром после кише. Тек када се чује крцкање под слепим корацима, рађа се сазнање да се нешто могло спречити. Негативци, боље вам је да корачате мање смртоносно; трагичари, боље вам је да се склоните на неко дрво.

Добро је када знаш да се још неко пробудио и, још неразмагљеним погледом, погледао на сат. 06:09. И угледао две цифре окренуте једна ка другој. И одмах по буђењу знао коју ћеш причу написати. Ону о две спирале и бескрају.