(Фото-илустрација: Мина Радовановић)
Пробудиш се и
погледаш на сат. 09:06. И видиш две цифре окренуте једна од друге. Заштићени од погледа, заштићени од додира. Добро је када одмах по буђењу знаш коју
ћеш причу написати. Само треба сачекати да се очи привикну на јаву. Две спирале
које увиру у бескрај.
Дан пре тога.
Посматрање сцене са два пужа на сувој кори дрвета. Две спирале које извиру из
бескраја. Кора, толико сува, шушне при сваком погледу који јој се упути. При
свакој шетњи погледа по њој.
Још једно
присуство тражи нешто на сцени. Или је, готово неприметно, већ пронашло своју
улогу. Усамљено у џепу завесе, шћућурено у заседи, непознато оријентисано. Може
му се доделити улога трагичара или негативца. На супротној страни дрвета од
деветке, шестици иза леђа. Тамо где га нико не може видети. Присуство трећег.
Два дана пре
тога. Ходамо кроз мрак, улицом мокром после кише. Тек када се чује крцкање под
слепим корацима, рађа се сазнање да се нешто могло спречити. Негативци, боље вам
је да корачате мање смртоносно; трагичари, боље вам је да се склоните на неко
дрво.
Добро је када знаш
да се још неко пробудио и, још неразмагљеним погледом, погледао на сат. 06:09.
И угледао две цифре окренуте једна ка другој. И одмах по буђењу знао коју ћеш
причу написати. Ону о две спирале и бескрају.
Нема коментара:
Постави коментар