Доналд Хол – Поезија и амбиција

Када је Хорације Написао свој Ars Poetica, препоручивао је песницима да размишљају над својим делима бар десет година. Задржите своја дела, говорио је. Не објављујте их док нисте над њима провели десет година. То је време које је потребно да се све измене сталоже и да све буде како треба. Мислим да је то врло паметан, премда тешко изводљив савет. Када је Поуп писао свој Есеј о критици неких хиљаду седамсто година после Хорација, он је преполовио овај период инкубације и предлагао да се песници не растају од својих дела бар пет година. Хенри Адамс је критички писао о убрзању 1912. године. Неки кажу да се и убрзање убрзало у наредних седамдесет година после тога. У овом тренутку ја бих био срећан, а објављена поезија би била боља, када би песници држали своју поезију код куће бар осамнаест месеци пре објављивања. (...) Шта рећи за издавача који се, рекламирајући нову књигу, хвали како је његов аутор за десет година објавио дванаест књига?

(Доналд Хол – „Поезија и амбиција“)

Овде и сад (У полумраку)

Поново се будим. Преко прозора који се налази изнад моје главе навучене су тешке завесе. Подижем своје тело у седећи положај. Пола минута после тога, у кревету преко пута мог буди се девојка и усправља своје тело од појаса на горе. Такво усправљање изгледа чудно, као да је последица непознате силе која је притиснула одређено дугме на даљинском управљачу и тиме га изазвала. Коса јој је риђа, знам то по сећању, а подочњаци су могли бити већи него што се то чини у овом замраченом тренутку. Посматрамо се кратко у полумраку, што прекидам упутивши јој промукли шапат.

''Добро јутро. Готичарко.''

''Нисам ја готичарка.''

Има право да се буни. Јер и ја сам устао пола секунде пре ње, у кревету преко пута, и усправио се од појаса на горе, као да је непозната сила притиснула одређено дугме на даљинском управљачу.

Она устаје, одлази до тоалета, пушта кратку воду из казанчета. Већ следећег минута поново је у кревету.