О шарама на телу

Могао бих написати причу о шарама на телу. Јутарње дине и пирамиде потичу од изгужване постељине. ''Погледај,изнад врха је сунце!'' Греје нас осмех још нерасањених погледа. Далеке магле се разилазе и оштре ивице стварности просецају места за своје облике у њој. Рањиво бежећи од њих, при умивању избегавамо поглед огледала. Још мало крадемо на јави, макар за пустињске караване, још мало сна.

Семафор реге укуса

црвена

загрижена пршти

млевено стакло

међу зубима

вилицом својом постајем

млин

дробилица

стаклорезац

слаткорезац

жута

тражи од мене

да је мљацкам

да је лепим

и одлепљујем

да је сладим

својом слашћу

затварам очи

благо намрштен

од ње

али остајем будан

од ње

зелена

љути се на мене

из неког свог

урођеног разлога

леди мој дах

у том ледилу постајемо

још рањивије повезани

не може је угасити

ни вода

још је више љути

Неко, некада (4. део: Залеђени носорог)

(Фото- илустрација: Мина Радовановић)

А један мој пријатељ, носорог, тако се заледио.

Постоји нешто, као цвет трном прободен и окачен уместо поруке
коју је неко, некада, требало да спази и протумачи. То је у ствари он,
који се одважио да зарони и чека док му сопствени дах не саопшти како више нема времена за повратак на сопствени терен. Шта му је то требало, не умем рећи.

Постоји нешто као подметач, мало хеклано миље на којем је постављена фигурица у облику орла или неке друге птице која се спрема да полети
са свог гнездишта у врховима планина. То је у ствари он, одувек усхићен сновима о летењу.

Постоји нешто као острво, пусто острво на којем једна стена штрчи увис
и даје знак бродоломницима да могу ту окончати своје лутање, или неизвесно пливати даље у потрази за копном које се нигде на хоризонту
не види. И то је он, сам свој симбол, споменик крају лутања.

Посматрам поруке исписане на леду, покушавам читати слова исписана ваздухом као дахом заробљеним у њему. Тумачим и поруке исписане на таласима али тамо су само скициране шифре, рукопис грања дрвета под којим се још дуго могло излежавати у посматрању воде за време летњих дана. Напрежем очи да у прозирности призора видим што више могу, али запажам још само рогове јелена. Можда је њега хтео извући напоље,
тај мој добри пријатељ, носорог, што се заледио. 

Пустињска бајка

(Фото-илустрација: Ивана Манојловић)

Ноћу се пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре. Личе на куће хобита, заобљених облика и ушушкане у брдашца. Волим да замишљам како их је ту поставио Гауди; тако себе чашћавам илузијом да знам где се налазим, иако никада нисам био у Барселони. Тако се уживљавам у привид да сам ближе људима.

Људи живе у високим грађевинама које се, посматране с нивоа земље, њиховог подножја, надносе над њиховом децом попут древних џиновских бића док немилосрдно корачају гледајући у будућност мноштвом својих очију из којих избија светлост. Нарочито када се деца занесу на игралиштима док их не ухвати мрак, па онда стану између солитера и посматрају увис погађајући иза којег од мноштва светлих прозора  их чекају њихови родитељи.

Управо у том тренутку, када се деца враћају у домове својих родитеља с мислима о томе хоће ли их затећи насмејане или намргођене јер се касно враћају из игре, који је исти онај тренутак у којем се хиљадама километара далеко пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре, лежим и посматрам одразе светлости на таласастим површинама око себе. Заобљеност је пријатељски гостољубива, а удолине између дина тајновито призивају у тамне пределе из непознатих бајки. Све докле поглед досеже сматрам видљивим простором бајке чију представу гледам. Све што је иза тога припада замраченом простору позорнице који из неких разлога није намењен гледаоцима.

Лежим. И посматрам. С оне стране кулисе дође тек понека кретња, као покренута поветарцем. На сцени је у овом тренутку незанимљиви део бајке, намењен гледаоцима који спавају. На основу обриса кретњи с оне стране кулисе, могу само наслутити њихове снове. Али мени се не спава. Устајем, отресам зрна песка са себе и пружам руку у намери да подигнем завесу.

(септембар 2016.)