Пустињска бајка

(Фото-илустрација: Ивана Манојловић)

Ноћу се пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре. Личе на куће хобита, заобљених облика и ушушкане у брдашца. Волим да замишљам како их је ту поставио Гауди; тако себе чашћавам илузијом да знам где се налазим, иако никада нисам био у Барселони. Тако се уживљавам у привид да сам ближе људима.

Људи живе у високим грађевинама које се, посматране с нивоа земље, њиховог подножја, надносе над њиховом децом попут древних џиновских бића док немилосрдно корачају гледајући у будућност мноштвом својих очију из којих избија светлост. Нарочито када се деца занесу на игралиштима док их не ухвати мрак, па онда стану између солитера и посматрају увис погађајући иза којег од мноштва светлих прозора  их чекају њихови родитељи.

Управо у том тренутку, када се деца враћају у домове својих родитеља с мислима о томе хоће ли их затећи насмејане или намргођене јер се касно враћају из игре, који је исти онај тренутак у којем се хиљадама километара далеко пустињске дине назиру попут грађевина необичне архитектуре, лежим и посматрам одразе светлости на таласастим површинама око себе. Заобљеност је пријатељски гостољубива, а удолине између дина тајновито призивају у тамне пределе из непознатих бајки. Све докле поглед досеже сматрам видљивим простором бајке чију представу гледам. Све што је иза тога припада замраченом простору позорнице који из неких разлога није намењен гледаоцима.

Лежим. И посматрам. С оне стране кулисе дође тек понека кретња, као покренута поветарцем. На сцени је у овом тренутку незанимљиви део бајке, намењен гледаоцима који спавају. На основу обриса кретњи с оне стране кулисе, могу само наслутити њихове снове. Али мени се не спава. Устајем, отресам зрна песка са себе и пружам руку у намери да подигнем завесу.

(септембар 2016.)