Микусов Океан

Постоји нешто што је вековима непроменљиво. Док слушам Микусов Океан, било који његов део, постепено нестајем, постајем полупрозиран као нематеријално привиђење. Исто тако, знам, када га буде било кад и било ко слушао после мог овостраног постојања, појавићу се негде у близини. Полупрозиран, готово материјалан, као привиђење.
За живота постајем прозрачан. Када ме нема, стрпљиво пажљивима јављају се моји обриси у простору. Вечност, која је већ

у непроменљивом току.

линк за микусов океан (2. део):

https://www.youtube.com/watch?v=9viMYpJjF28

(Да неким случајем нисам створен као људско биће него као музика, био бих Микусов Океан. Сва четири његова дела.)

Углавном сама

        То је иста она девојка која је у једном тренутку, мимо свих очекивања оних који су је познавали, однекуд у својим рукама имала виолину и на њој одмах почела да свира своје креације од ваздуха и ума, од осећања и духа, ни од чега. Волела је да се попне на пропланак док дува јак ветар и да импровизује уз хук.
        Иначе, иста она девојчица која је изгледала необично у капутићу старинског кроја који јој је досезао до испод колена, а који је волела да облачи за своје шетње уз ивицу пута, или по пропланку изван стаза, или између гробова на гробљу смештеном на обронак брда.
        Своје интересовање за плес открила је у једном селу као још млађа, знатно млађа. Још онда када се играла у дворишту иза куће у исто време кад је на истом месту старија жена из фамилије заклала кокошку која јој је била потребна за супу. Жена је ухватила кокошку за ноге и снажно је завртела из рамена округло десет пута као да ће је испустити на неку умишљену стазу за куглање. Међутим, само је кокошка при томе испустила неколико својих пера и нешто даха кроз гласно кокодакање. Одмах потом, после ударца секире о пањ, глава кокошке је остала потпуно нема на том месту, док је њено тело уз мукли лепет крила насумично трчало по дворишту изводећи до тад невиђену представу. Девојчица је, не знајући да ли је тај призор којим је прекинута у игри засмејава или јој се гади, посматрала како из обезглављеног тела кокошке у трку пршти крв и оставља траг који земља брзо упија. Већ после неколико минута, играла се тако што је млатарајући рукама у трку пратила потамнели траг у прашини и имитирала убијену животињу изводећи необичне, њој сасвим нове пируете. Тако је учила да плеше.
        Иста она девојка која је некада слушала искључиво музику прављену за мрак, а сада јој је само драго кад понегде чује неку од песама на које је имала обичај да ''одлепи''. Сада воли експерименталне композиције и модерни балет. Воли да плеше потпуно гола испод црног плашта, с маском у облику главе кокошке. И даље воли да шета уз ивицу пута, по пропланку изван стаза, између гробова на гробљу смештеном на обронак брда. Углавном сама.

Пропаст идола

Полудели бизнисмен, усред издавања упутстава за рад фирме, схватио је да је на погрешном путу и да га је одувек привлачило нешто суштински другачије. Као, на пример, јога. Скинувши изненада све са себе остао је само у доњем вешу, заузео карактеристичан положај и изводио покрете које је сматрао прикладним за једног учитеља јоге. Заборавио је да скине и кравату, што се није видело на сенци која је падала на зид иза његових леђа. Сву напетост које је желео да се отараси усредсредио је на избијање шара по читавом телу. Уместо ових тетоважа, на његовој сенци видела су се само врата отворена у простор осветљен светлошћу црвене боје. Други поцрвенели детаљ у просторији, с његове десне стране, припадао је лику секретарице која је зажмурила и окренула се јер није имала снаге да посматра пропаст свог идола.

            На другој страни света, полудели учитељ јоге схватио је да је на погрешном путу и да га је одувек привлачило нешто суштински другачије. Као, на пример, управљање фирмом. Усред медитације изненада је почео да изводи карактеристичне покрете, какве је сматрао прикладним за једног директора. Размахао се рукама као да издаје упутства подређенима, а сенка коју је правило осветљење изнад његове главе падала му је на прса попут кравате. Друга сенка, она коју је правила лампа на радном столу, на зиду иза њега осликавала је фигуру човека с црвеним детаљем у виду отворених врата на телу. С његове десне стране, затворених очију, ученица јоге је поруменела због препуштања баналним маштаријама у току медитације. Иако није могла видети шта се поред ње догађа, уснила је како обавља посао секретарице у канцеларији неког бизнисмена који је имао лик њеног учитеља јоге и било ју је срамота због тога.

(Илустрација: Јована Кривокућа)