Жак Атали - Лавиринтовање

                Људи су једно време мислили да свет могу да претворе у вештачку творевину, сачињену од правих линија и транспарентних прозора. Пролазна илузија. Меандар изнова осваја не само свакодневни живот, него и науку, економију, политику, урбанизам, сликарство, књижевност, филм. И, мало по мало, са повратком номада који ће обележити наредни миленијум, лавиринт ће поново заузети велико место у нашем свету, као да се појављују напрслине на танкој опни рационализма којом смо покушали да га прекријемо.

                Онима који су заборавили његову стару мудрост, који су мислили да ће вечно моћи да живе у култу разума и брзине, прети озбиљна опасност да се узгубе. Насупрот њима, они који буду стрпљиво откривали његове заборављене тајне, који буду знали да прате иницијацијске путеве и разоткривају енигму, умеће да пронађу пут кроз шуме будућности.

(Жак Атали - "Лавиринтовање")

Духовни ген (Ту су, свуда око мене.)

            Ходам између стабала. Не постоји стаза. Ова шума није столетна. Она има стотину стабала у себи. Сваке године засади се по једно ново дрво, а посече се оно које је засађено пре тачно стотину година. Од посеченог дрвета направи се папир. Од папира добијеног од тог дрвета штампа се књига аутора који је дотично дрво пре тачно стотину година засадио. Због тога је број ових стабала овде увек исти. Округло стотину. Због тога ова шума није столетна, јер свако дрво у њој има различит број годова. Због тога ово уопште није шума. Ходам између стабала. Као између полица библиотеке. Читам из њих књиге до којих нећу доживети. Ту су, свуда око мене, али их нећу дочекати на овом свету.

            Свако дрво, понаособ, већ на својој кори даје назнаке текста који носи у себи. Причају ми неме приче иако не знам све језике на којима ће оне бити објављене. Гране се гранају у поглавља, а свака од њих има одређени број лишћа. На дрвећу видим мраве, бубамаре, понеку веверицу. Њима се ове књиге отварају на сасвим другачијим местима, на сасвим другачијим причама. И ово место се може сматрати романом у којем је главни лик прича. Прича или приче које су у сваком тренутку присутне свугде око нас, а које никада нико неће записати.

            Ходам између стабала. Нема стазе. Нема ни шуме. Прија ми што осећам како дрвеће чита из мене. Неке од књига које носим у себи никада неће бити штампане. Ни прочитане. Нити написане. Можда тек неке од њих, после стотину годова.