Два рођендана

 

Нешто пре твог првог рођендана пошао сам у школу.

Све мачје очи, створене не да гледају већ да их виде,

нису ме сачувала од уличне кориде.

Ударац аутомобила означио је крај сваком болу.

 

Али, из клиничке смрти понекад се буди.

Бол је тада јача, а свест богатија за још једну лепоту,

ни близу онима какве се срећу у клиничком животу

за који грчевито се држе људи.

 

Да нисам имао то искуство

ови дани били би далеко страшнији,

изгубљени, пуни невере и крти.

 

То што сам некада био несташнији

сада ми открива твоје присуство,

за твој први рођендан после смрти.

18092011

0152

(Не бити пионир, у то доба то је било готово немогуће. Па ипак...

Када би нам, уочи Дана Републике, учитељ напоменуо да сутра у школу дођемо са пионирском капом и марамом, увек ми је стварало осећај као да сам оптужен за неку кривицу. У исто време, свест о томе да нисам крив суочавала се с наметнутом кривицом која се није могла исправити. Наиме, једина ситуација која је омогућавала да те тада не прогласе Титовим пиониром, била је: не бити жив. А у данима пред 29. новембар те године, као седмогодишњак, у игри сам истрчао пред аутомобил који ме је ударио, и неко време након тога био клинички мртав. Из тог разлога, у првом разреду основне школе пропустио сам прославу државног празника када су моји вршњаци постајали пионири и када су им свечано додељиване адекватне капе и мараме. У наредним годинама, на школске прославе Дана Републике долазио сам без капе и мараме и једва чекао да церемонија прође, да се препустим слободним данима.

Искуство те саобраћајне несреће је посебна прича, али њен најважнији део говори о постојању душе и у тренуцима када други оплакују беживотно тело. Посматрао сам све то однекуд одозгоре, покушавајући да успоставим комуникацију са живима, али узалуд, јер сви су гледали доле, на улицу, у тело. Исто то искуство било ми је од велике помоћи касније, јер без њега не знам како бих преживео неке тужне дане.

Иако недовршена, ова тешка песма коју данас објављујем на блогу, писана пре 11 година на Мајин рођендан, вођена је том идејом.)

О Богу који верује у руже

Откуда мирис ових ружа?

Из мрака испод тла.

Из растресите и нађубрене земље

на коју је пала киша

и коју је огрејало сунце.

Верујем да смо створени

зато што Бог верује и у нас.

Дописница

 

То што си од мене пожелела, ја сам одавно имао. Носио сам то у себи много пре оног твог случајног позива у последњи час, пред одлазак. Случајног, као када мој телефон сам од себе зове твој број, или кад једна шоља за чај испадне на другу и поломи је. Случајног, када си пожелела ни путопис, ни песму, ни фотографију, него осећај. Из неке уске уличице, у сумрак.

Одакле птице имају простор да узлете, одатле себи правим ширине скучености, вертикалне панораме, које ме враћају у друге сличне пределе: кањоне, процепе између стена у којима сам дремао с помишљу да би ме један незнатни тектонски покрет сместио у средиште планине и у тренутку претворио у инстант-фосил. При погледу увис, још увек плава, танка линија неба саопштава ми много већу ширину од оне која ми је тренутно на располагању, шаље ми никада прекинуто поверење у свемир, и ту разгледницу потписује својим најбескрајнијим дубинама. Баш као ову дописницу, доживљај који си желела, теби ја.

 

Лобања слона

 (Henry Moore - Elephant Skull Plate XVIII, 1969, Etching)

        То сасвим људски лик изражава кроз тебе своју измишљену тугу. И назирање осмеха што као да је пред плач. И праволинијски траг нечега низ оно што је требало да представља нос говори да је све то само игра. Игра белине хартије, опасно наоштреног врха писаљке и људског ума. Тамо се, у том пресеку, проналази клица све измишљености. Тако да туга изражена сасвим људским ликом на овом бакропису у стварности не постоји. Као ни назирање осмеха, ни онога што би требало да представља нос. Ни обрве под којом очна дупља у себи крије тек делимично откривено небеско тело. Еклипса нам не говори много, тек указује на мрак и једва видљиво помаљање светлости, можда тек њено рађање. Не говори нам много, готово ништа. Јер ни она не постоји, на оној тромеђи материје, додира и мисли, из које извире и тече ка нама оно што је нацртано и написано.

(...а написано је пред бакрописом Хенрија Мура Лобања слона: плоча 18)

01102014

1308