Прича о дечаку који ме је чекао на месечини

У тренутку буђења налазио сам се, с ове стране сна, на уобичајеном месту. У кревету насред зелене спаваће собе, испод слике од топљеног воска и хипи-знаком ,,peace" на супротном зиду, собе коју ноћима надгледа Месец а у коју изјутра допру први зраци Сунца; има тренутака када се истовремено у том кревету задесимо сви заједно, заједно са Сунцем и Месецом.

            У тренутку буђења налазио сам се, с оне стране јаве, на капији дворишта из којег сам излазио. Задржали смо се код неких људи, дуго, до касно у ноћ, дуже но што би нам наложила пристојност, таман толико да лагано одшетамо кући и легнемо у освит. Неки осећај ми говори да није било непријатности због толико задржавања, ни код нас двоје, нити код срдачних домаћина, тих људи који су нас испраћали. А нису нас испраћали само из тог тренутка и из те ноћи, било је у нашем растанку нечега далекосежнијег, можда чак и недосежног, као да смо после те ноћи отишли на неки далек пут, на неко дуже време.

            Тако сам се први нашао поред капије дворишта које смо напуштали и чекао. Чекао, може бити стога што женски растанци углавном трају дуже него мушки, и у том чекању угледао оно што ће ме ускоро пробудити. Дечак од три или четири године, који се до тог тренутка играо чепркајући нешто и копајући по дворишту, устао је са земље и посматрао ме. Тај дечак риђе косе и крупних очију у ствари се играо не би ли одагнао сан чекајући ме; не нас, него само мене. Да не преспава тренутак у којем ћу проћи поред њега а да остане непримећен. Јер, из неког разлога, очекивао је да га поведем са собом. У ствари, као да му је од тога зависило све, шта год то било. Када сам га приметио, изненадио сам се његовим присуством на том месту, у то доба ноћи. Не сећам се више како смо се споразумевали, гласом или погледом, али се упечатљиво сећам његовог разочарања када је схватио да га нећу повести са собом. Иако неумољив и наизглед далек од сваке врсте саосећања према њему, једва сам успевао да отрпим толико туге у његовој сањивој појави и изразу лица, у тим неиспаваним очима на месечини док схвата како је његово бдење било узалуд. У ствари, нисам могао да је издржим. У том тренутку сам се пробудио.

У истом тренутку и Јовану је пробудио дечији плач, који јој потом још неко време није дозволио да заспи. Сутрадан је, сва замишљена док смо пили кафу, причала како је неутешно плакало и питала се одакле је долазио тај плач кад у комшилуку немамо ниједно толико мало дете.

 

Шољица за чај

            На столици поред зида у ресторану седео је познаник који се уозбиљио, носио је радну униформу. Пришао му је познаник да га поздрави. Познаникова познаница гурала је према њима колица за послуживање с једном шољицом за чај. Познаник је предложио свом познанику да прихвати понуду. Познаник је направио покрет према познаниковој познаници који је остао неодређен када је установио да је шољица за чај празна. А била је празна и прљава. Познаникова познаница није знала шта познаников познаник жели. Завршило се на томе да узрок његовом покрету није била она. Завршило се с неколико несигурних осмеха на различитим лицима.

Риба и лет

А једна риба, може се рећи, додуше само рећи, златна, искаче из воде. Мало за таласима, мало за облацима. У неком делу њене свести инкубирала се идеја о летењу и из ње, ево, управо избија плод.

Посматрала је галебове, као кроз призму океана, и нешто јој је ту било познато. И раже. Тада јој се учинило да је лет могућ и у води. Посматрала је људе и међу њима једно тело које плива птичијим стилом. Тако је одлучила да се и сама окуша.

Облаци је бодре, одржавају њену упорност тако што мењају облике и тиме јој не дозвољавају да одустане. Неки се спуштају ниско, сасвим до површине воде, и заједно са таласима формирају степенике како би се путем њих попела што више. Не по њима, него пловећи кроз њих.

Та риба за коју се може рећи, додуше само рећи, да је златна, већа је од других за које се може рећи исто то. Њени покушаји да полети завршиће се вероватно при површини воде. Али пријатно је посматрати је такву, посвећену и уморну, при крају дана. 

Стара тврђава може да оживи

            Стара тврђава може да оживи. У некој ноћи, рецимо, у којој не морамо бити чак ни толико уморни да бисмо се правдали поспаношћу која нас пожурује ка сновиђењима. У некој ноћи, једној од оних какве се дешавају повремено да, наизглед супротно успављивању јаве којем су намењене, у нама пробуде снове.

            Тада, у једној таквој ноћи, када и магла дође да припомогне у уређивању простора и уклони све сувишне и неречите детаље из амбијента, можете бити будни колико год желите. Можете и не бити будни колико год желите. Али, ако у том тренутку с једног нарочитог места погледате према тврђави која је до малочас служила да се туристима причају приче о некадашњем времену и животима који су одавно прошли, можете сасвим јасно донети закључак да и у ово наше доба, макар само ове ноћи, у њој још увек неко живи. Погашена су осветљења намењена туристичком разгледању тврђаве, а упаљена она која служе њеним становницима. Историјско место вратило се у садашње време да нам исприча још једну причу.

            Особа која стоји на улазу није кустос. Није туристички водич. Нити ико ко ће нам ту причу пренети. Та фигура је само неко, тек заступник било кога ко би могао у том тренутку стајати пред високим вратницама, пред привидом који нас одваја од простора мрака и светлости у оквиру те приче, и ми је посматрамо као што бисмо гледали филм. Она је део приче у којој би се и нама нешто могло десити, која нам се саопштава сваком понаособ кроз ове речи.

Али та прича није тема овог рукописа, његова тема би се могла дефинисати преласком из слике у текст и местом преформулације односа из ,,та прича“ у ,,ова прича“. На позорници на којој смо се нашли сценографија се мења исувише брзо да бисмо се могли кретати по сигурном терену. Стога можемо у магли, док је ветрови нису однели, потражити све што је уклонила од наше визуелне перцепције у ноћи.

Амплитуде корака у празно

            Певушећи једну лепу песмицу која говори о пределима у којима сам се нашао, дошетао сам до ивице понора. Доле је било стење и океан из којег се оно рађало. Један сам рефрен отпевао на литици а други, закорачивши у ваздушни простор, падајући у амбис. Када је други рефрен завршен, песми је дошао крај а мени је остало да уживам у још нешто више од четири минута лета.
            У воду сам доскочио најпре ногама. Тако су ми се прво наквасиле патике, што није био пријатан осећај, али лепота читавог доживљаја која је била изнад свега засенила је ситне непријатности. Тонуо сам до прве стене под водом, затим се одразио и кренуо увис, поново према површини океана али сада с њене доње стране.

            Избачен на ваздух, направио сам један лук уназад и поново заронио у воду, овога пута најпре рукама. Тако се амплитуда оног корака у празно укротила када сам ускоро још једанпут изронио и запливао према обали размишљајући како би од мене могла постати нека нова врста животиње.  

Птица је пожелела да мало прошета парком

Птица је пожелела да, пре него што полети, мало прошета парком. Тамнопути човек у плавој кошуљи кратких рукава, загледан у нешто што је лежало на трави, чешкао се по бради. Један други, нешто старији од њега, који је седео на клупи, чачкао је нос. Рано је јутро, усред лета.

Не знам када птице проходају. Боја кошуље чини да се тамнопути човек, ако га посматрате кроз трепавице, камуфлира у небо на којем се види тек по неки облачић чија се белина топи док прелеће преко овог јутра. Јутро је, још увек, али не онолико рано као што ми се то малочас учинило.

Птица која је пожелела да пре него што полети мало прошета парком можда је помислила да је то баш она пожелела да пре него што полети мало прошета парком. А у ствари само је рођена у тренутку када се није знало хоће ли је пре угостити небо или земља. Проређена трава дозвољава смеђој боји да преузме иницијативу на појединим местима. Проучавам композицију онога што би неко назвао судбином. Сагледавам призор у чијем оквиру сам само један од детаља. Можда се само природа бави естетиком коју људи тумаче у њиховој тежњи за усаглашавањем, хармонијом, саплемеништвом.

Требало би да се нешто естетике крије и у разбијању монохроматске монотоније перја којом се птица одликује. Потпуно црна, она изазива антипатију код већине људских бића, код неких чак и нетрпељивост. Са неколико шара јаке нијансе, толико уочљивих да привлаче пажњу, испрскано је тело птице, а њену главу пробија једна ћуба сличне боје, какву ова врста иначе нема. Теорија лепих уметности не би прихватила овај призор као предмет свог изучавања. Можда само слику о њему.

Умршени

        Узимам мобилни телефон и посматрам поруку која је стигла. У њој је скраћени рецепт за припремање ђувеча. Прелазим на претходну поруку, наслов јој је: оброк за две особе. Тада схватам да сам грешком узео туђ мобилни телефон. Пријатељица која седи до мене пита да ли ми се допада модел, каже да га је купила јер прави квалитетне фотографије.
        ,,Проверићемо... Извини, прочитао сам твоје две поруке. Мислио сам да је порука стигла мени.“
        Она посматра телефоне, најпре свој, па мој, па онда опет свој, и чуди се пре него што ће ми поставити питање о томе. Чудим се и ја, уопште нису слични.
        ,,Како смо успели толико да се умрсимо?“
        ,,Не знам. Вероватно су им каблови приликом пуњења били уплетени.“
        Поново узимам њен телефон и одлазим са друге стране стола, ту се сагињем, пролазим испод њега и враћам се тамо одакле сам кренуо.
        ,,Требало би да је сад одмршено.“
        ,,Нисам мислила на телефоне.“

Прича о недосвираној мелодији

Мелодија почиње тихо и стидљиво, као да излази из шкољке. Као да је тамо негде спавала вековима. Као да је тамо негде сањала сан који је трајао дуже него што је живела.  

Тако се и шири, тихо и стидљиво. Да досања остатак дана, у њему да се нерасањена креће неодвојива од спиралног трага који ју је дотле допратио, неодвојива од спиралне путање која се пред њом простире, да по њој ходећи досања остатак дана. Да, ходећи по њој, досања остатак сопствене јаве.

Пред њеним полуотвореним очима титрају беле дирке и она, већ на почетку од тог титрања уморна, помишља како је свеједно хоће ли се, када их ко додирне, нешто уопште чути. Ипак, као да јој је стало до хармоније, коју тражи радије тишином него ризиком додира што га у њој покреће поглед на црне дирке. Јер црне дирке пред њеним полузатвореним очима играју као врхови кратких бодежа, ту скривених у ишчекивању ожеднелих нерава испод њених ноктију, жељних да је дисхармоничном и вриштавом буком, у случају да положи прст на неку од њих, заувек пробуде.

Но она још није ни близу толико будна да би била стварна. Суочава се с тим сазнањем у тренутку када пожели да утврди због чега дирке клавира пролазе кроз њене шаке. Проверава то покушавајући да једну положи на дирке а другом тражећи нешто иза себе. Неко упориште у стварности, нешто што није нематеријално, било шта, можда зид, можда утикач у зиду. Увиђа да још није толико будна да би имала шаке.

Можда би, на крају приче, требало да се присетим како се ипак ради само о једној мелодији, однекуд долебделој до мене. Одсвираној на нечијем неисправном инструменту. Коју чак и не желим поново да чујем.

                       (Илустрација: Јована Кривокућа)