Стара тврђава може да оживи

            Стара тврђава може да оживи. У некој ноћи, рецимо, у којој не морамо бити чак ни толико уморни да бисмо се правдали поспаношћу која нас пожурује ка сновиђењима. У некој ноћи, једној од оних какве се дешавају повремено да, наизглед супротно успављивању јаве којем су намењене, у нама пробуде снове.

            Тада, у једној таквој ноћи, када и магла дође да припомогне у уређивању простора и уклони све сувишне и неречите детаље из амбијента, можете бити будни колико год желите. Можете и не бити будни колико год желите. Али, ако у том тренутку с једног нарочитог места погледате према тврђави која је до малочас служила да се туристима причају приче о некадашњем времену и животима који су одавно прошли, можете сасвим јасно донети закључак да и у ово наше доба, макар само ове ноћи, у њој још увек неко живи. Погашена су осветљења намењена туристичком разгледању тврђаве, а упаљена она која служе њеним становницима. Историјско место вратило се у садашње време да нам исприча још једну причу.

            Особа која стоји на улазу није кустос. Није туристички водич. Нити ико ко ће нам ту причу пренети. Та фигура је само неко, тек заступник било кога ко би могао у том тренутку стајати пред високим вратницама, пред привидом који нас одваја од простора мрака и светлости у оквиру те приче, и ми је посматрамо као што бисмо гледали филм. Она је део приче у којој би се и нама нешто могло десити, која нам се саопштава сваком понаособ кроз ове речи.

Али та прича није тема овог рукописа, његова тема би се могла дефинисати преласком из слике у текст и местом преформулације односа из ,,та прича“ у ,,ова прича“. На позорници на којој смо се нашли сценографија се мења исувише брзо да бисмо се могли кретати по сигурном терену. Стога можемо у магли, док је ветрови нису однели, потражити све што је уклонила од наше визуелне перцепције у ноћи.