Прича о дечаку који ме је чекао на месечини

У тренутку буђења налазио сам се, с ове стране сна, на уобичајеном месту. У кревету насред зелене спаваће собе, испод слике од топљеног воска и хипи-знаком ,,peace" на супротном зиду, собе коју ноћима надгледа Месец а у коју изјутра допру први зраци Сунца; има тренутака када се истовремено у том кревету задесимо сви заједно, заједно са Сунцем и Месецом.

            У тренутку буђења налазио сам се, с оне стране јаве, на капији дворишта из којег сам излазио. Задржали смо се код неких људи, дуго, до касно у ноћ, дуже но што би нам наложила пристојност, таман толико да лагано одшетамо кући и легнемо у освит. Неки осећај ми говори да није било непријатности због толико задржавања, ни код нас двоје, нити код срдачних домаћина, тих људи који су нас испраћали. А нису нас испраћали само из тог тренутка и из те ноћи, било је у нашем растанку нечега далекосежнијег, можда чак и недосежног, као да смо после те ноћи отишли на неки далек пут, на неко дуже време.

            Тако сам се први нашао поред капије дворишта које смо напуштали и чекао. Чекао, може бити стога што женски растанци углавном трају дуже него мушки, и у том чекању угледао оно што ће ме ускоро пробудити. Дечак од три или четири године, који се до тог тренутка играо чепркајући нешто и копајући по дворишту, устао је са земље и посматрао ме. Тај дечак риђе косе и крупних очију у ствари се играо не би ли одагнао сан чекајући ме; не нас, него само мене. Да не преспава тренутак у којем ћу проћи поред њега а да остане непримећен. Јер, из неког разлога, очекивао је да га поведем са собом. У ствари, као да му је од тога зависило све, шта год то било. Када сам га приметио, изненадио сам се његовим присуством на том месту, у то доба ноћи. Не сећам се више како смо се споразумевали, гласом или погледом, али се упечатљиво сећам његовог разочарања када је схватио да га нећу повести са собом. Иако неумољив и наизглед далек од сваке врсте саосећања према њему, једва сам успевао да отрпим толико туге у његовој сањивој појави и изразу лица, у тим неиспаваним очима на месечини док схвата како је његово бдење било узалуд. У ствари, нисам могао да је издржим. У том тренутку сам се пробудио.

У истом тренутку и Јовану је пробудио дечији плач, који јој потом још неко време није дозволио да заспи. Сутрадан је, сва замишљена док смо пили кафу, причала како је неутешно плакало и питала се одакле је долазио тај плач кад у комшилуку немамо ниједно толико мало дете.