Девојка која говори тихо, бистра у оку, бистра у уму, замутила је део просторије у коју се склонила од кише. Није то јесен, у току је лето и она жели да, ту где је, остане скривена и када киша престане да пада. Од магле, од врелих дана, од мрклих ноћи, од чега год. И да сачека чаробњака који ће је, ту сакривену, пронаћи и зачарати.
Није дуго чекала. Огласио се, у њеној машти:
"Ускоро улазиш у месец по којем си добила име. Чиме желиш да те дарујем на твом новом кругу око Сунца?"
Прошапутала је:
"Зачарај ме. Припој ме непостојању клавира у углу ове собе и празним рамовима. Жуте завесе слепo-зелених прозора на црвеном зиду заљуљаће се, а ти ми певај у њиховом ритму. Тако ћеш ме, том песмом ћеш ме зачарати."
Део просторије у којем је била леђима окренута гласу из своје маште још мало се замутио. Чаробњак ју је посматрао с леђа и схватао: она је већ све оно што је тражила и он ту нема више шта да учини. Она је онај знак, симбол судбине, онај дуго тражени зарез који је недостајао Црњанском.
Окренуо је своја леђа према њеним и полако, радостан, одлазио из њене маште, најзад ослобођен, чаролијом једноставном а јачом од свих које је икада имао.
