- Моја главобоља је нестала синоћ, кад смо се растали. А твоја?
- Моја је отишла још док смо били заједно. При крају сусрета.
- И до сад су се смувале и негде су далеко у свемиру, на седмом небу.
- Да. На путу према меденом месецу с којег се никада неће вратити.
- Шта би могло да им се догоди на меденом месецу да би остале тамо заувек?
- Не знам. Нека трагедија?
- Не знам ни ја. Можда судар с кишом аспириноида.
- То звучи баш страшно. А да можда прође без трагедије, шта мислиш?
- Зашто, зар ти је жао? Не желиш ваљда да нам се врате?
- Нисам мислила да се врате. Него само да прође без трагедије. Није лепо да желимо такве ствари. Чак ни главобољама.
- У праву си. Могле би остати на том меденом месецу заувек, да се никада више не врате ни у чије главе.
- И живети у љубави и слози до краја...
- Нека буде тако. Бар да неко има неке користи од нашег растанка.
- Макар то биле главобоље.
