Опосум

Могао бих написати причу о звуцима у зидовима.

Најпре сам мислио да долазе споља. Није то мачак, мачак је ноћу у кући.
Не потичу ни од неког пса, не постоји толико висок пас. То су мишеви, или пре би се рекло, по корацима који се с плафона чују, пацови. Можда,
али вероватно не, опосуми.

Тако сам најпре мислио. Али касније се показало да је то ипак био опосум.

Куће се у Аустралији, кад се већ брзо на сунцу загреју, праве тако да се што пре и охладе: дрвене конструкције, са зидовима од плоча између којих је ваздух. Врхове оџака окреће ветар, ма колико благ, и та ротација преноси се на лагане елисе које хладе тавански простор. Свака соба има на зиду поред прекидача за светло још један, изнад сваког лустера налази се велики вентилатор. Кад су укључена оба прекидача, ствара се психоделична атмосфера са кружењем светлости и сенки по плафону, која тера на спавање раније него иначе.

Из зида поред јастука, испред носа (ако лежим окренут на десну страну), нешто загребуцка. Почешем и ја зид, са своје стране, у знак поздрава.

Лаку ноћ.

(2007, South Australia)