* * *

 

ову књигу ми је родило дрво

да је научим речима

да ме научи да мислим

Љубица Марић - Записи, свеска 1 (1996-1999)

Наговештај нам каже више од сваког доказивања.
*
Не мора се све знати
да би се знало.
*
Лаж и
амбалажа
*
И узрок има свој узрок.
*
Кад умремо
питаћемо се
"шта је то било".
А ја ћу тада чути:
"Све што је било
није било.
Било је увек
нешто друго."
*
Нешто што се не може ни исказати, ни показати ни ништа.
А то, то ништа, постоји унутра више од свега што постоји - плодно ништа, из кога се све рађа.
*
Спаси се себе самога! Не сметај себи!
*
Заједно ћемо мало
да се одморимо
од нас.
*
Вратимо се унутарњем свом свету са богатством још непронађеним.
*
Сви очекујемо да нас други спасе од нас самих.
*
Читање у мраку: оно што ми се учини да је, тачније је од онога што знам.
*
(...) одговор је да
нема одговора

 

Душе животиња

 

Сада се познајемо боље. Природа нам је рекла једно о другом оно што нисмо могли, оно што нисмо умели рећи сами.

Дивљина нам је показала с колико опреза седимо окружени змијама и мирно ручамо. На неприступачним местима, на која нас ништа разумно не би довело. Над амбисима, под врховима до којих смо успентрали наша обраћања (једно другом, сами себи, некоме трећем), помешаним наизменичним псовкама и смехом од задовољства, од среће што смо се изненада нашли ту, на месту које никоме не бисмо могли објаснити.

Мислили смо да смо сами изабрали циљ наше авантуре, али тек нам је природа рекла зашто смо дошли баш ту, у дивље гнездо. Довела на место на које се иначе не пристаје, да нам покаже колико у ствари волимо што смо ту, на местима тесним за двоје, до којих воде необјашњиви разлози. Ту, где стичемо нове ожиљке које смо већ заволели, одбегли од оних чије трагове желимо да избришемо с наших тела. Из наших животињских душа, преко којих смо пребацили људске коже.

Рупе у сећању

 

Копам, за тебе.

Да те.

У њих.

 

Да смо ближи, већ бих.

Овако, могу само да.

 

Копам.

Да те.

У.

Миливој Анђелковић - Зло, медији и политика

Свету не прети опасност од људи који чине зло него од оних који то допуштају. Крајња злоба, патологија или идеолошко убеђење нису нужни како би помогли појединцу да почини бескрајно зло, утврдила је Хана Арент. Дела екстремног зла учинили су појединци који добровољно учествују у активностима криминалног режима, а себе сматрају ослобођеним било какве одговорности за своје поступке због хијерархијског система и због важећих прописа. Тамо где је режим злочиначки, демонски карактер је непотребан - потребни су само послушност и покоравање закону.

. . .

Жеља за доминацијом и света крава профита (која не сме да слаби већ само да се гоји) то свесрдно прихватају и укључују економију и војску, производећи нове злочине са оправдањем да спречавају управо то - злочине. (...) Зло је бесмртно иако је овај свет леп, уметнички леп, савршено уметнички леп. Тешка је то загонетка, али на њој стоји целокупна уметност, а поготово романескно дело Селимовића и Андрића.

. . .

Ми желимо свет без диктатуре и насиља, али нико, до данас, није понудио рецепт за такав свет. (...) Међутим,  није неразумно, како добро примећују хришћански хуманисти, борити се за свет у којем ће насиље бити усмерено само против ропства, злочина, агресије и тираније.

. . .

Данас нема ни Хитлера ни Стаљина, али зла има још више. Медији су преузели некадашњу улогу злочинаца, омогућавајући гледаоцу да уживо посматра сам чин зла. Гледалац често живи у илузији да је то само виртуелни свет који се њега не тиче, а да се оно што гледа дешава само другима. Радикално зло из доба нацизма и стаљинизма заменило је софистицирано зло, које није тако масовно и ужасавајуће, али је свеприсутно. Та чињеница управо је најпогубнија по човека, јер се временом толико навикне на зло да га више и не примећује. У томе је проблем целе наше цивилизације, не само како зло искоренити, већ како сваког појединца учинити одговорним за оно што нам се дешава.

 . . .

"Нисмо научили да обуздавамо властиту нарав", пише Јунг, "и полако, али, по  свој прилици неизбежно, изазивамо пропаст. Психолошки смо неспособни да направимо неопходне политичке договоре, већ се свађамо и боримо за превласт."

За то време овоземаљске силе су унапредиле начине шминкања и маскирања стварности. Некадашња борба за интерпретацију догађаја, где сте могли да суочите аргументе две стране, нестала је у унифицирању и полирању света. Зло је она друга страна, код нас нема ничег лошег, нељудског, злог. Важећа, свакодневна и свеопшта политичка активност гласи: УПРАВЉАТИ УТИСКОМ јер УТИСАК ЈЕ ИСТИНА. Зато се свакодневно производе "утисци" о свим догађајима, људима, ратовима,злочинима...

. . .

А то значи да онај ко ствара медијске утиске ствара "истину" и сав проблем је како управљати утиском јер тиме управљате и великим, свевременским, безмало божјим појмом Истине.

У њеној машти

Девојка која говори тихо, бистра у оку, бистра у уму, замутила је део просторије у коју се склонила од кише. Није то јесен, у току је лето и она жели да, ту где је, остане скривена и када киша престане да пада. Од магле, од врелих дана, од мрклих ноћи, од чега год. И да сачека чаробњака који ће је, ту сакривену, пронаћи и зачарати.

Није дуго чекала. Огласио се, у њеној машти:

"Ускоро улазиш у месец по којем си добила име. Чиме желиш да те дарујем на твом новом кругу око Сунца?"

Прошапутала је:

"Зачарај ме. Припој ме непостојању клавира у углу ове собе и празним рамовима. Жуте завесе слепo-зелених прозора на црвеном зиду заљуљаће се, а ти ми певај у њиховом ритму. Тако ћеш ме, том песмом ћеш ме зачарати."

Део просторије у којем је била леђима окренута гласу из своје маште још мало се замутио. Чаробњак ју је посматрао с леђа и схватао: она је већ све оно што је тражила и он ту нема више шта да учини. Она је онај знак, симбол судбине, онај дуго тражени зарез који је недостајао Црњанском.

Окренуо је своја леђа према њеним и полако, радостан, одлазио из њене маште, најзад ослобођен, чаролијом једноставном а јачом од свих које је икада имао.

Радост

    Не сећам се тога, али причали су ми моји како, кад сам био беба, нису фарбали ускршња јаја. Отац је пратио ондашњу моду, па је био против тога. Међутим, газдарица куће у којој смо тада становали даде ми у ручицу једно црвено јаје и ја се толико обрадујем да га нисам испуштао. Могли су да ми га узму из руке тек кад сам заспао. Онда мајка рече Зајеби, Миле и од тада фарба јаја за Ускрс. Ваљда због тога, и ја за Празник волим да офарбам само једно или евентуално неколико јаја, и то клот црвена, и не смета ми што изгледају неугледно и што се на њима виде потези четкице.