среда, 25. новембар 2015.

Амплитуде корака у празно




            Певушећи једну лепу песмицу која говори о пределима у којима сам се нашао, дошетао сам до ивице понора. Доле је било стење и океан из којег се оно рађало. Један сам рефрен отпевао на литици а други, закорачивши у ваздушни простор, падајући у амбис. Када је други рефрен завршен, песми је дошао крај а мени је остало да уживам у још нешто више од четири минута лета.
            У воду сам доскочио најпре ногама. Тако су ми се прво наквасиле патике, што није био пријатан осећај, али лепота читавог доживљаја која је била изнад свега засенила је ситне непријатности. Тонуо сам до прве стене под водом, затим се одразио и кренуо увис, поново према површини океана али сада с њене доње стране.
            Избачен на ваздух, направио сам један лук уназад и поново заронио у воду, овога пута најпре рукама. Тако се амплитуда оног корака у празно укротила када сам ускоро још једанпут изронио и запливао према обали размишљајући како би од мене могла постати нека нова врста животиње.  


среда, 18. новембар 2015.

Птица је пожелела да мало прошета парком




Птица је пожелела да, пре него што полети, мало прошета парком. Тамнопути човек у плавој кошуљи кратких рукава, загледан у нешто што је лежало на трави, чешкао се по бради. Један други, нешто старији од њега, који је седео на клупи, чачкао је нос. Рано је јутро, усред лета.
Не знам када птице проходају. Боја кошуље чини да се тамнопути човек, ако га посматрате кроз трепавице, камуфлира у небо на којем се види тек по неки облачић чија се белина топи док прелеће преко овог јутра. Јутро је, још увек, али не онолико рано као што ми се то малочас учинило.
Птица која је пожелела да пре него што полети мало прошета парком можда је помислила да је то баш она пожелела да пре него што полети мало прошета парком. А у ствари само је рођена у тренутку када се није знало хоће ли је пре угостити небо или земља. Проређена трава дозвољава смеђој боји да преузме иницијативу на појединим местима. Проучавам композицију онога што би неко назвао судбином. Сагледавам призор у чијем оквиру сам само један од детаља. Можда се само природа бави естетиком коју људи тумаче у њиховој тежњи за усаглашавањем, хармонијом, саплемеништвом.
Требало би да се нешто естетике крије и у разбијању монохроматске монотоније перја којом се птица одликује. Потпуно црна, она изазива антипатију код већине људских бића, код неких чак и нетрпељивост. Са неколико шара јаке нијансе, толико уочљивих да привлаче пажњу, испрскано је тело птице, а њену главу пробија једна ћуба сличне боје, какву ова врста иначе нема. Теорија лепих уметности не би прихватила овај призор као предмет свог изучавања. Можда само слику о њему.





четвртак, 5. новембар 2015.

Умршени



        Узимам мобилни телефон и посматрам поруку која је стигла. У њој је скраћени рецепт за припремање ђувеча. Прелазим на претходну поруку, наслов јој је: оброк за две особе. Тада схватам да сам грешком узео туђ мобилни телефон. Пријатељица која седи до мене пита да ли ми се допада модел, каже да га је купила јер прави квалитетне фотографије.
        ,,Проверићемо... Извини, прочитао сам твоје две поруке. Мислио сам да је порука стигла мени.“
        Она посматра телефоне, најпре свој, па мој, па онда опет свој, и чуди се пре него што ће ми поставити питање о томе. Чудим се и ја, уопште нису слични.
        ,,Како смо успели толико да се умрсимо?“
        ,,Не знам. Вероватно су им каблови приликом пуњења били уплетени.“
        Поново узимам њен телефон и одлазим са друге стране стола, ту се сагињем, пролазим испод њега и враћам се тамо одакле сам кренуо.
        ,,Требало би да је сад одмршено.“
        ,,Нисам мислила на телефоне.“